Barbara Jonjić: Kako mene more i smi’ sikirati šta ja iman bit’ za neku tamo Brunu

1

Kako mene
Ženu s kamena
More i smi’ sikirati
Šta je u Zagrebu
Šta ja iman bit’ za neku tamo Brunu
Što se ne sikiran za grad Imocki
Za svoju općinu
Što ne tražin lopove u svome kraju
Što ne upiren prston u nji’?
Di mi je lomača za te bande?
Nisan od toga
Ne triba mi maska policajca
Niti milicijonera
Neću masku pravednika
Ni poštenjačine
Moji su bižali od taki priki sudova
I one
Aržanske jame

Zagreb je moj
Je
Baš moj
Zakopan mi na dnu srca
K’o oni kamen na dnu Vrljike
Unde…doli.. na Muši
Zagreb mi da moj pokonji did Baja
I moj ćaća
Za dara
Meni
Za moj peti rodjendan
U listopadu osandesete
Baš meni malešnoj
U crljenome kaputu
Su brošon bubamare

Poveli me gorikar
Vlakon iz Splita
Jerbo
Did i ćaća išli redit neke papire
Za mirovinu didu
A ja
Njijova Beba
Bila san u pratnji
Pivala san cilin puton
Izvodila čudesa u kupeu
Tukla štrudle od smokava
Pa unda
Mrve krila u džepe i ćoše prozora
Dok se nije
Prozor otvorijo do pola
I otvorijo mi
Kolodvor Zagreb grada
Zinila san
Onako kako zine dite su pet godina
Kad mu tutneš u ruku
Svit
Cili svit

Ćaća je zna sve o rećemo kralju Tomiši
Sve o gornjemu gradu
Sve o donjemu
Pa je govorijo o tomer
Ni trepćala nisan dok je govorijo
A unda
Uskupa smo klečali
Gospi od kameniti vrata
Uskupa recitirali našega Matoša
A ja san letila uza i niza one silne skaline
I pivala
Mučala san zeru kašnje
Samo u katedrali san mučala
Unde di je ćaća o
Jednome otrovanome
Kardinalu priča
Moje noge navikle na ledine
Letile su Maksimiron
A oči upantile
Svako stablo
Svaki tobogan
Svakoga majmuna su dekon i ogledalcen
I svakoga labuda biloga k’o snig
Upantila san
Kako je već unda moj ćaća drugovačije zva’ oni glavni trg
Zva’ ga
Po nekomu Banu
A ja sve zvirala okolo di je
Nigdi ni Bana
Ni konja
Zvirala san
Jerbo
Meni se Tomiša vrlo svidijo
I mislila san nako zase
Kako je i taj Ban garant
Vrlo blizu Tomiši
E
Vrlo moćan
I ili smo
I pili smo
Tamo ukraj nekoga velikoga vodoskoka
Dok did nije uredijo papire
A unda smo išli
Za Imocki

U prosincu te iste osandesete
Umro je moj did Baja
Onako kako umru svi trudbenici
I mučenici ovoga svita
Umru unda kad bi tribali zeru odanit
Ostavit motike, maškline
Ceste, zgradurine i kanale
Ujtit se više
Krtola i ostiju
I uputit se u rake od Muše uskin puton
Na Trokut
Onako
Za svoju dušu zeru mirisat na kračinu
E
A oni odu
Na oni svit
Baš u taj
Krivi vakat

Diš mene pitat šta ja iman su Zagrebon?
Zagreb je
Moj did i moj ćaća
Jerbo
Nije samo u meni kamen
Ni čut

Tamo u Maksimiru
U ladovini
Podno jednoga tobogana
Osta’ je zaprpan
Zakopan
Jedan
Kamen su dna Vrljike

I ja ne dan nikome na svitu
Blizu njega
Branin ga dračon
Žesticon

Branin ga tako što
Zagreb volin
Volin ga Matošen
I plavon bojon
Onon bojon
Su kojon se crljena boja
Nikad i nikako mirit ne mere

Barbara Jonjić / Narod.hr

facebook komentari

  • Lepant 1571

    Barbara sad si ga zbilja usr.la!
    Pjevaj sad svojima: Bandicu , Zvaljek i Mrak .
    Kad se netko tako perspektivan sam diskreditira,
    znaci nije zreo.
    Pozdrav