Barbara Jonjić: Nikoga živa ne sikira jedna obična žena Suproć jedne Severine

1

Negdi od devedeseti’ iman velik’ jad
Kad god se kolektivno i na rubu histerije plače
Mene ne iđe
Nikako
Ne iđe me kolektiva ni u tak’in stvariman
Ono kad je vakat da svi nabrajaju
Svi pocrkaše
Suza puni sići
A ja ništa
Baš ništa
Prazni mi i sići i kajini

Probude mi se tek neke druge slike
Sakrivene skroz dolikar na dnu čatrnje
U duboku
Tamo di sić na lancu ne dobavlja
Di su nakupljene boce
I razbivene čaše
Slučajno gurnute
S otvorene krune
Pa kad izronu slike
Samo gorčina ostane u ustima i prsima

Jerbo
Znan ja
Nisi manje gladan
Zato što rećemo znadeš kako i ljudima
U Afriki isto cvrču criva i to puno dulje nego tebi
Nu
To te neće najist
Al’ valja zlata kad čovik znade zeru se izmaknit
Pa svoj jad pogledat u ukupnoj sliki

Nu
Znade se kako je zvizda regijona uvik
U žiži
Uvik
I kad se zaljubljuje
I kad se voda za rukice
I kad se udaje
I kad rađa
Ona je Juga na dvi noge za sve one koji nariču za pokonjon Jugon
Simbol
Nikako samo pivačica

Ona i njezine bole su uvik nešto apose
Ulje svr vode
Nikoga živa ne sikira jedna obična žena
Suproć jedne Severine
Simbolu Juge ruku pomoći od sveg’ srca daje cili cilcati regijon
Od Dvornikove friško vitke udovice do onoga Puntižela s N1
Svi za zvizdu i njezine bole
Jerbo veliki je jad
Dite tri nedilje materi
Tri nedilje ćaći
Privremeno
Tako sud ‘oće
Nu
Živa tragedija
Magarac ‘ko iti pomisli drugovačije

Obična žena nije zvizda regijona
Nije simbol Juge na dvi noge
Obična žena imala je skroz obično svoga sina
Svoje jedino dite
Skroz obično
Sukin?
S običnin čovikon
Volili se nji’ troje brez skandala
I bili prava, obična obitelj
Resta joj sin
Na ponos i diku
Ima je onaj smij koji te ne ostavlja ladnin
Oni što te obu’vati k’o gripa kad uvati jedan cili razred u listopadu su prvin kišama
On kroza selo a za njin
I tamburaši
I klapa
I puvački orkestar
I dernek
I Božić
Sve za njin

Valja pravo reć
Ne vidu se ni tamburaši ni Božić
Al’ ti sve to nekako srce vidi
Baš se srcu na tren učini
Kako sve to pobrojano iđe uskupa za njin

Jedne noći svira je oni Pađen bend
U našemu disku
Donjemu disku
Onome disku od prije
Kad u disku nisu cajke svirale
Na onoj nizbrdici koja vodi u bracku Ercegovinu
Svira’ je Pađen bend
Oni bend koji ima pismu
Otkazani let
A meni se i danas osiku ruke i noge svaki put
Kad čujen tu pismu
Osiku mi se ruke i noge na rič
Otkazani

Svira je Pađen bend
Onu noć kad su ubili
Radost jedinu
Onoj običnoj ženi
Ubili radost našemu običnome selu

Obična žena i danas živi su svojin običnin čovikon
U njijovoj običnoj, praznoj kući

I srićen je
Nju, običnu
U običnoj crnini
Uvik s ljubavlju pogladi rukama malešne glave moje dice
Onin rukama kojima priko dvadeset godina riba bili greb
I uvik nešto ljubezno dobaci u prolazu
Uvik
Ona radost njezina sina
Nije umrla
Ni nestala
Nije
Živi njegova radost u njezinin rukama koje ribaju i glade
Malešne glave

Ja ne mogu plakati su Severinon
Ne mogu
Mrtva san za naslovnice
Specijalne emisije
Grupe podrške
Mrtva odavno

U Imockome mome
Mladost
Je ubijana
Ili greškon u srid grada ili na testi ukraj diska
Iz nečije obisti
Brez
Krivca i suđenja
Brez naslovnica
I brez grupa podrške

Nisan ja nikad nigdi
Tamokar san van ja
U toj grupi
Nikad’ nisan znala bit’ srcon
Na dva mista
Ne’ko mora bit’ i tamokar
Su običnon ženon
Koja bi dala sve na svitu za samo jedan jedini dan su svojin sinon

Pa da mu vrati
Onu njegovu
Radost
Koju je samo svojoj materi u žurbi zaja
Metnio radost u njezine ruke
Kad je poša’ Gorikar

Narod.hr

facebook komentari

  • Dusko Besenic

    Mi, obični, temelj smo cijelog Svijeta, a na površinu najlakše isplivaju……..