“Berem smilje i zaradim dvije plaće”

    0

    Nema traženijeg posla u posljednja dva mjeseca među stanovnicima zagorskog dijela Šibensko-kninske županije od posla berača ljekovitog bilja. I mlado i staro, od sedam do sedamdeset i sedam godina, naoštrilo srpove, obulo zatvorene postole debljeg potplata i dalo se u cmilje ili smilje, svejedno.

    smiljeSezona mu je otkupa, a cijena je atraktivna. Dođe ko suvo zlato. Deset kuna otkupna je cijena po kilu, a dnevno se na dobroj poziciji s lakoćom nabere i po 30 kila cmilja. Znači, na dan se zaradi najmanje 300 kuna, a u mjesec dana i do 9000, ovisno o tome koliko tko može nabrati. Kasnije će zeman od kadulje i vriska, a i gospine trave.

    Svako doba godine ima svoje bilje. Govori nam to Marko Ponoš, terenski operativac tvrtke “Helichrisum” Sretena, Franka i Jerka Jukića. Hvali gazde kao poštene, korektne i marljive ljude.

    – To su jedni od najregularnijih ljudi koji baš paze na branje. Nije šta ja radim za njih, neg tako ti je… Pitaj koga o’š.

    Hvali Marko i berače smilja, ali samo one koji se drže pravila zanata.

    – Zar ima pravila?

    – Da ima! U svakom poslu ima pravila i onih koji do njih ne drže. Al taki kod mene loše prolaze – veli Marko.

    Jednom rukom drži žličicu kojom miješa kavu pred jedinim unešićkim kafićem, a drugom se maša za zvoneći mobitel.

    – Je, je… imam jedno tonu cmilja u kombiju. Sad sam na Unešiću, a onda ću u Visoku po cmilje… – kratko će Marko sugovorniku.

    – Vako mi je po cijelo popodne. Odolit ne mogu od poziva. Al neka, vala Bogu. Nego, upita li me o pravilima?! Odma ću ti reć da ljudi rade svašta. Mogu razumit sirotinju da nemaju i da im triba svaka kuna, al ne mogu razumit da mi u vriću cmilja podmetnu plastičnu bocu od dvi litre vode, il kakav kamen…

    Malo se prave ludi

    Uvik im kažem: ako vam triba 20 kuna, dat ću vam, a varat me nemojte. I ne bi to niko. Govorija, a u vitar puva. Ima i gorih stvari. Zove me tako jedan čovik prije neki dan i kaže: “Dođi, Marko, u Visoku po cmilje. Imam nekih dvista kila.” Ja dođem gori i vidim šta je ubra i vratim mu sve. Zašto?

    Pobra je sve sa korijenjem, a zna se da se cmilju bere cvit i deset centimetara od cvita. Uzalud je to govorit. Prave se ludi i samo nastoje u najkraćem roku pobrat šta bilo da bude teže. Doslovno ga čupaju iz zemlje. Kako se onda bilje može oporavit?! Ne može! Više ga nema! Ni dogodine, ni ikako. Vratija sam pa sigurno tri tone takvog cmilja. Eto vidiš! I velim im lipo: ljudi, šta ćete brat dogodine, ovako ćete sve uništit… Ne triba vam dolazit tu.

    Razumin ja i tu sirotinju, sve razumin, ali oni ne mogu razumit ni prirodu ni mene. Čim si prirodu uništija, više nemaš šta u njoj tražit. Na terenu s takvima vodim bitku po cili dan. To je živa katastrofa – žali se Marko.

    U njegovu ophodnom kombiju, kojim me vozi do svojih najboljih berača u kamenjaru ponad unešićkog zaseoka Čulari, miriše kao u biljnoj ljekarni. Odskakuje kombi po kamenju kao koza, a moj vodič “putevima cmilja” otkriva da tvrtka za koju radi ima 240 ljudi koji svaki dan beru za njih. Nitko od njih neće čupati cmilje iz korijena i svaki ima dozvolu za branje na terenu kojim gospodare Hrvatske šume.

    – Od Dubrovnika do Zadra, neću pritirat, ima 15 iljada berača. Slušaj, isplativo je to. Skočila cijena sa 2,5 kune na 10. Diš bolje?! Sve poplavilo beračima, čudo jedno. Ode, na ovom području su pretežno ljudi iz Bosne koji su se doselili u Knin i sad su tu žive borbe s mještanima. Zna bit ludnica. Kako’š ti objasnit starom čoviku od 80 godina da berač ima dozvolu i da legalno bere da državnom terenu? Nikako. Srića i bog šta sam rodom odavde, pa to nekako saniram da ne dođe do zla.

    Mašu Marku berači sa svih strana. Očito svakoga poznaje u glavu.

    – E, ovi nisu moji. To su od jednog poviše Drniša. Ima i on posla, dakuće. Vidiš po ovim poljima svašta. Berači ne bi smili brat smilje ničim nego srpom, ali koriste i one trimere i svakog đavla, čak i kosilice za vrtal guraju po onom kamenjaru. Sačuvaj ti bože!

    Kozjom stazom uzbrdo, gdje god pogled seže, ima cmilja koliko ti srce želi, al na njemu ni jednog cvijeta. Marko se nadovezuje kao da mi čita misli.

    – Znaš li kakvo je to bilo busenje, ka buket. Vidiš na šta je došlo. Livo-desno, to je bilo krcato. U biti, iz tog se cvita i dobija ulje. Pita me jedna beračica zašto to služi pa sam joj odgovorija da cmilje 30 posto služi za parfem, a 70 posto za viagru. “Dobro da si mi reka, sad ću mužu reć da pobrsti cilu vriću!”

    Evo nas kod dalekovoda

    Smije se Marko, a ni meni nije mrsko.

    smilje-immortelle_F– A svašta čuješ. Zove me jučer jedna stara žena i kaže: “Aj, Marko dođi… ima kod mene cmiljač’ne…” Smija sam se cili dan. Koliko znam bit umoran, toliko me ovaj posao nekad raspoloži.

    Ja jesam, ali moji bubrezi i ostali unutarnji organi nisu baš bili raspoloženi od silnog treskanja. Na trenutke mi se činilo da smo usred ničega! Kako li je tek beračima iz drugog kraja, da ne kažem države. Marko me odmah demantira.

    – Varaš se sto posto! Čovik iz Bosne zna za ovaj teren ode… Nema stope di oni ne znaju di ima jedno cmilje. Ne postoji. Mo’š li to razumit? Zovu me odsvakud. Pitam ih di su. Kažu: kod dalekovoda! Bog te vidija, dalekovodi vode kroz cilu Hrvatsku, a oni se uvatili dalekovoda ka orjentira! I šta’š ti?! Znam po 20 kilometara uprazno otić. Onda se izbeštiman na njih, al se i pomirimo.

    Kaže mi Marko da nije samo unešićko područje temeljito “očišćeno” od cmilja, nego i oni krajevi gdje nikad ne bih rekla.

    – Slušaj, autoput je ograđen žicom, a oko nje je obršteno od Zadra do Dubrovnika. Berači parkiraju auto, naravno di ne bi smili, negdi na zaustavni trak, i priskoče žicu. Beru cmilje, a onda bacaju priko žice, kasnije opet priskaču natrag. Ma izrižu se živi. Znaš kolko ih se šivalo po Hitnoj pomoći… Majke mi, ne biraju se sredstva. Oni znaju točno di raste uz one nasipe, di je najveće, di je najbolje…

    Znade to i naturalizirana Kninjanka Gordana i njezin sin Ive Petar, Markovi najpošteniji berači, do kojih smo konačno stigli nakon silnog truckanja. Cijelu su Dalmaciju obišli berući cmilje, a taj težak posao spojili su i s kupanjem na Braču. Naročito je uživala Katarina, koju ovaj put nismo zatekli na “prizorištu”. Ali zato jesmo vjernog obiteljskog pratitelja, mješanca Bucu koji, reče mi Gordana, nikad ne laje uludo. I kavom smo ponuđeni s priručnog kuhala u prirodi.

    Peka, šator…

    – Imamo mi i peku. Imamo sve. I šator imamo za odspavat. Komplicirano nam je putovat. Vako dva-tri dana ostanemo na nekom terenu, em si u prirodi, em se ujutro digneš, bereš… A što se tiče posla, ni jedan posao nije lak i svaki ima svoje prednosti i mane. Bere se dok se može izdržat i onda se skupimo, skuvamo i pojedemo štogod, odmorimo jedno sat vrimena. Navečer opet.

    Svako par dana odemo kući, nekad smo u potrazi za novim terenom. Obiđemo usput cilu Dalmaciju. Vidiš sve. Ko voli prirodu, ko nije plašljiv paučića, bajice, zmijice kad naleti, može to radit. A zmija, ako je ne diraš, neće ni ona tebe… Mi smo ih sreli ne znam koliko… Na kamenu i zidu se vidi, al ona ode svojim putem… – pripovjeda Gordana, dok se Ive Petar brine o kavi. Uči se tako i kućanskim poslovima. Najesen će postati otac, pa je dobro svladati i tu lekciju.

    U prirodi ili ne, Kninjani mi se pokazaše odlični domaćini. Uz kavu s mlijekom dobila sam i odlično sjedalo na vreći cmilja. Bilo je kao na Dormeo madracu. Samo što je za sadržaj tog “madraca” Marko Ivi isplatio pošteno zarađenu nadnicu. Gordana mi je demonstrirala kako se cmilje bere po svim pravilima.

    Za samo desetak minuta sunce mi je udarilo u glavu i počelo mi se magliti pred očima. A možda je, ipak, sve to bila samo nuspojava udisanja mirisa bilja. Sigurno je samo jedno: nema cmilje veze s viagrom, pa govorio Marko što hoće. Ili možda ima. Ipak sam (samo) žensko.

    Tekst: Marina Jurković/SD

    facebook komentari