Pratite nas

Satira

Dva Crnogorca, kupice, kurikulum, šibicarenje

Objavljeno

na

Dva Crnogorca, kupice, kurikulum, šibicarenje. Manje vic, više satira, tragikomedija čak.

Zove jedan Crnogorac drugoga: “Ej čoče imam problema!”

“Kakvijeh, junačino moja”, zabrinu se ovaj.

“Ma ne mogu nikako da proguram ovaj moj kurikulum kod Hrvata, ne znam što ću?”

“A što ti je to kurikulum jadan ne bio, jel se to jede, pije, govori o čem’ se radi?”

“Ma jok, to je nešto za njihovu školu. Mene su za to pripremali godinama pa sad kad ih trebam preodgojiti Hrvati zajebavaju i nećkaju se, kao da sumnjaju.”

“Aha, a jel to tebi jako bitno, ‘oćel’ Hrvati biti pametniji od toga tvoga kurikuluma, u što sumnjaju?” ”

“Dakako da će biti pametniji, moći ćemo im prodati koju god priču hoćemo, da su glupi, zločinci, da se trebaju sramiti svojih predaka, zemljaka, roditelja, braće, sestara, djece, da nemaju povijest niti budućnost, da nemaju jezik, kulturu, pisce, pjesnike, znanstvenike, da im ne treba etika, logika, vjeronauk, da mogu opstati samo ako se udruže sa braćom Srbima, da ne znaju voditi državu, institucije, medije, politiku, poduzeća… pa ćemo im mi sve voditi, samo moramo nekako progurati ovaj moj kurikulum i imamo ih pod nogama, ionako su na rubu samo ih treba malo gurnuti i to je to. U što sumnjaju pitaš, pa to da ovaj kurikulum nije za njihovo dobro”

“Pa dobro sumnjaju.”

“Naravno, ali to nije bitno i njih treba natjerati milom ili silom da se pokore i dadnu nam djecu, koga briga što oni hoće, zar će Hrvati sami o sebi i o svojoj djeci odlučivati??? Vidiš li ti koliki je to fašizam kod Hrvata da nam ne daju ni svoju djecu da ih preodgajamo? Ovo mora proći pod svaku cijenu, račun u svakom slučaju ide njima.”

“A junačino moja, druže u inostranstvu, jesi ti kad igrao kupice?”

“Nisam, zašto?”

“E vidiš junačino moja iako si premazan svim mastima ipak si otupio u inostranstvu i nemaš više one naše izvorne lukavštine, popuštaš.”

“Pa kako, govori brzo, imaš li riješenje”

“Čoče, imam. Slušaj vako: Kupice se igraju tako da imaš tri čaše ili nešto slično i jednu kuglicu, onda staviš kuglicu ispod jedne od čaša i vrtiš čaše, a onda, e a to je najvažnije, navučeš budale da se klade ispod koje je čaše kuglica.”

“Ne kužim, kakve to veze ima sa kurikulumom?”

“Vidim da ne kužiš.”

“Što ako pogode?”

“Polako čoče, polako, još si zelen, čekaj da ti prvo kažem u čemu je kvaka.”

“Ajde govori.”

“Kvaka je navući budale, moj izgubljeni čoče.”

“Dobro, shvaćam, ali dalje…”

“Polako junačino, kud si zape? Znači, posao je napravljen kad budale navučeš, a budale navučeš tako da igraš sa ekipom. Na primjer, ti igraš kupice ili šibicarenje, i tako to zovu ako je sa kutijama od šibica, a ja i moji junačine glumimo da nas to jako zanima i igramo se protiv tebe pokušavajući ti uzeti novce, u ovom slučaju taj tvoj kurikulum, a onda ti nama daš da uzmemo i kao malo se ljutiš, ali budale ne vide o čemu se radi i popuše priču pa i oni krenu igrati tu “kao” jako zanimljivu igru, jer su budale uvijek budale u svakom vremenu i prostoru. Onda ti nama vratiš novce, to u kupicama, ovđeka ne moraš ništa, a imaš reklamu, i onda dalje igraš samo sa budalama.”

“Ali to rade kokošari, sitni lopovi, pa ja sam se školovao, neću sad cigani…”

“Jok, ja ću, ajd ne zajebavaj, a što si do sad radio nego im pokušavao prodati šuplje priče, …ebo tvoju školu. Jel ti čoče želiš pobjediti ili izgubiti oko tog tvog kurikuluma?”

“Pa naravno, pobjediti, meni je čitav život otišao samo zbog tog…”

“Dobro, dobro, onda se nemoj praviti blesav i kao fin, kad nisi fin nego si samo zaboravio među Hrvatima koliko se nisko mora ići da se pobjedi, sad znaš. Hoćemo da igramo ili nećemo?”

“Hoćemo, ali muči me jedno?”

“Što junačino moja?”

“A što ako pogode ispod koje je čaše kuglica?”

“Ovo ti je zadnja lekcija moj čoče: Nema kuglice ispod čaša, kuglicu ti držiš u ruci, jedino budale nemaju nikakvu šansu dobiti niti tu ima nešto za njih, zato se i zovu budale.”

“Bogumi dobro govoriš moj rođače, što b’ ja bez tebe.”

“Dakako da dobro govorim, ajde da se igramo sa budalama.”

“Ajde, znači ovako: Ja urlam kako je moj kurikulum čudo dobar, ti meni kao ukradeš moj čudo dobar kurikulum i onda mi svi pišemo o tome kako si ti čudom shvatio koliko je moj kurikulum čudo dobar, a ja ove budale još malo ismijavam i predlažem da tebe tuže iako ti nisi to uveo, niti ćeš, u škole, nego si samo objavio kao nekakav čudo dobar nacrt, koji si prepisao iz mog kao čudo dobrog kurikuluma. Onda se budale uhvate na to kako je moj kurikulum čudo dobar i kako ga za čudo ceo svet prepisuje… ali…”

“Što ali, junačino?”

“Što ako me provale, nas, ovo sve?”

“E moj čoče nisi ti baš pametan, koga briga, tebi je dovoljno par budala koji će zaigrati s tobom, budale ciljaš, ne čitav svijet, ne većinu, da bi plan uspio dovoljno ti je nekoliko budala koje misle da će oni s tobom ili od tebe profitirati, ccc… džaba tebi škola moj čoče.”

“Dobro, shvatio sam, a kuglica?”

“Kako sam ti reko, kuglice nije nikad ni bilo, kuglica je uvijek kod tebe i tu nema za nikoga ništa osim za tebe, za tvoga gazdu i kome ti hoćeš dati kakvu siću da ti pomaže u igri.”

“I da, čoče!”

“Reci rođače!”

“Nemoj slučajno da ti pane na pamet s nama odigrati ovu igru.”

“Ma đeb ja, pa nisam ja takav, kako možeš i pomisliti, ovo je specijalno rađena igrica za Hrvate?”

“Nijesam ja ništa rekao, samo velim, nemoj slučajno.”

 

Stjepan Štimac/Kamenjar.com

facebook komentari

Nastavi čitati
Sponzori
Komentiraj

Satira

STAND UP PEĐE GRBINA

Objavljeno

na

Objavio

'Veliki novogodišnji party, 4 dana tuluma' - Uljanik 2011

U ovom našem političkom vodvilju koji se svakodnevno i cjelodnevno odvija pred našim očima, postoje na sreću i trenuci za pravu razbibrigu i opuštanje.

A najzabavnije je kad netko u pokušaju da kaže nešto ozbiljno i pametno izvali ono što bi prošlo samo na stand up pozornici i nigdje dalje.

Evo, primjerice, najnovija izjava našeg starog i dobro poznatog stand up komičara super teške kategorije, SDP-ovca koji u slobodno vrijeme cuga i pjeva Thompsona – uz bezazleno i simpatično maltretiranje osoblja kafića i slučajnih gostiju, što mu čak ne bi trebalo uzeti za zlo, jer barem sudeći prema snimkama dostupnim javnosti, sve skupa nije prelazilo granice malo opuštenije i raspojasanije zabave…recimo…

E, taj naš superteškaš Peđa (Grbin se preziva – ako se ne varam), znao nas je i ranije (čak izvan kafića, Instagrama i Facebooka) zasmijati…Kad god je recimo, pokušavao iz g….. vaditi bivšeg šefa Milanovića, nastojeći verbalnom ekvilibristikom nadomjestiti nedostatak logičkih argumenata, činjenica i zakonskih odredbi koje bi išle u prilog tomu što ovaj tvrdi ili poduzima…ili kad nam je putem TV ekrana u „Otvorenom“ (ili nekim drugim emisijama) svojim usiljeno odmjerenim komentarima s visoka i nadmeno pokušavao braniti svaku, ama baš svaku odluku vrha stranke ili Vlade, koliko god ona bedasta, nakaradna i štetna bila…

I nikad mu nije zasmetala retorika uličnog fajtera, kvartovskog delikventa i mangupa (čitaj: neotesanog primitivca) Zorana Milanovića kojemu je virio iz… (samo me pristojnost obuzdava da ne kažem iz čega), ili se ja barem ne sjećam da je ikada zucnuo na tu temu.

Bilo je ono: sluga pokoran, izvol’te šefe…trebam li se prostrti po podu ako mi želite ukazati čast i pregaziti preko mene…odanost do posljednjeg daha i zadnje kapi krvi…k’o na filmu…

A lupao je Milanović itekako, drobio toliko da to krmača u (masnom) napoju pokusala ne bi… od javnog vrijeđanja političkih oponenata na kočijaški način i psovačkom retorikom, do potpuno anti-SDP-ovskih i „pro-ustaških“ izjava (doduše u predizborne svrhe, ali ipak)…znao je i onako đuture cijeli narod i državu (koju predstavlja) izvrgnuti ruglu, sprdati se s ljudima stradalima u poplavi…bilo je još koječega, ali tko će sve zapamtiti…

U SDP-u u to vrijeme (dok je na vlastio bio Zoki) gromoglasna šutnja…I Peđa gromoglasno šuti… Bauk isto. I Ostojići – obojica. Ali, već u sljedećem trenutku, čim zatreba, Peđa skače i staje na branik uz šefa stranke… Nisu Peđi smetale ni uvrede na račun branitelja bez ruku i nogu i djece poginulih koji su svi u kompletu nazivani „filo-nacistima“, „teroristima“ i „ustašama“, niti etikete katoličkim vjernicima (od „talibana“ do „katolibana“)…sve je on to uredno, poslušno i poltronski opravdavao, zastupao ili prešućivao…ovisno o okolnostima i potrebi trenutka.

I sad naš’o da se pobuni!? Bravo Bravissimo…! Koja taktika! Sad je pravo vrijeme, sad ga nagazi, Peđa! Još uvijek nije kasno da se prestrojiš, za cipelarenje će vas trebati više…

To, legendo, dođe mi da od sreće zapjevam Čavoglave (kao ti onomad u birtiji…i to od početka…znaš, u kompletu s onim „Za dom spremni“…kužiš?).

A sad ‘ajmo malo ozbiljno.

Zašto smeta Bernardić?

Daleko od toga da mi je simpatičan, ali nastojim proniknuti u tu odioznost i netrpeljivost koja se u vrhu stranke prema njemu njeguje od prvog dana i imam o tomu svoju teoriju.

Prije svega, djeluje nekako beskrvno, sterilno, birokratski…Nema onog mangupskog uličarskog štiha i garda…kad pokuša biti oštar ispadne smiješan…Gotovo ga nitko ne doživljava ozbiljno čak i kad spominje „ustaše“ i NDH, kad uzrujano govori o opasnostima koje vrebaju od „fašizma“ i „desnog ekstremizma“…kad priča o poskupljenju struje…sve je to nekako anemično…nema tu akcije, pucačine, sve sam ćorak…

Kad je Milanović o tomu govorio, to je buraz bilo toliko uvjerljivo da si pomislio kako te već kod sljedećeg izlaska na ulicu, iza ćoška čeka neki novi Francetić sa satnijom svojih „crnaca“… a ako si kojim slučajem subotom navečer slušao neki njegov pledoaje na temu Crkve u Hrvata, obično bi sljedećeg jutra odustajao od odlaska na Svetu Misu…toliko je bio sugestivan da si htio ili ne u lokalnom svećeniku već vidio ako ne Osamu bin Ladena, a ono barem Abu Nidala… A znao je Zoki „oplesti“ po Crkvi (dakako, katoličkoj i uvijek samo katoličkoj – nije on kriv što je najgora)…tu je za njega Bernardić analfabet, čisti amater i naivac…tropa…što bi rekli kockari.

Svađao se Zoki na sve strane…u stranci i izvan nje…prostačio, lupetao, izazivao incidente po Hrvatskoj a i šire…govorio kako je „Srbija šaka jada“ dok „Bosna i Hercegovina nije nikakva država“, ali zato (radi balansa valjda) reče i da je „Hrvatska slučajna država“, pa onda kad se nasamo s braniteljima sreo (ne računajući s time da se razgovor snima), onako opušten i nonšalantan kakav inače jeste (i u državničkim poslovima a kamo li izvan toga), skrušeno se posuo pepelom po glavi uz tvrdnju kako mu se živo „fućka za Za dom spremni“ (ne, nije htio fućkati – zviždati, nego reći da ga nije briga, nek to viče, pjeva, ispisuje i reklamira slobodno što se njega tiče…).

I nije Peđa pisnuo, koliko se sjećam, iako je nabrijani „antifašist“ – kao i Bauk, Ostojići (obojica), Komadina, Orsat i društvo…

Ali zato nemaju razumijevanja za Bernardića nikako.

Čovjek nije ulični fajter i kad pokuša oponašati Milanovića to ispada tragikomično. A SDP kao autentični mentalni i ideološki sljednik neo-staljinističke Komunističke partije, bez revolucionarne retorike tone. Njih bez „permanentne revolucije“ nema. Da bi takve revolucije bilo i oni ostali tvrdi „antifašisti“, potrebna je uvjerljivija predstava o „fašističkoj“ i „ustaškoj“ opasnosti. „Fašistička opasnost“ mora biti velika i trajna, da bi „antifašistička revolucija“ nesmetano tekla – to je valjda jasno. I tu je ključ svega.

Bernardić gotovo ni jednom nije jasno i glasno prozvao državni vrh I OZNAČIO IH KAO FILO-NACISTE, FAŠISTE I USTAŠE!? NEČUVENO!? OD KUD MU TO PRAVO!? ZOKI JE REDOVITO TO RADIO, SUKCESIVNO I KONTINUIRANO!

KAKO SDP MOŽE OPSTATI KAO ANTIFAŠISTIČKA SNAGA AKO NEMA FAŠISTA!? MISLIMO NA BUDUĆNOST, DRUGOVI I ZAOŠTRIMO RETORIKU!

Bero čak hoće s njima na neke dogovore! Kakve dogovore, bre!? Jesi normalan!? Gdje živiš!?

Nedavno Bauk reče kako SDP mora prijeći na strategiju „mi ili oni“. I u pravu je. Čova kuži stvar. Zokijev kadar. Nema ništa bez fajta…ode rejting u 3 pm…dok se glumi finoća.

Ali, ima tu još nešto.

Bernardić je u samom startu hendikepiran kad je u pitanju Crkva i kritika ove institucije (naravno, misli se na Katoličku – a koju drugu), jer on, zamislite, ponekad IZ ČISTOG MIRA ide na Svetu Misu (OSOBNO SAM GA VIDIO PAR PUTA). I kako on kao takav (katolički indoktriniran) može biti revolucionar i antifašist? Ma hajte, molim vas! Koješta! I podržava branitelje (ponekad i diskretno, doduše), odnosno, ne govori baš otvoreno protiv njih – a to je ravno potpori!

E, ne može tako buraz! Nama treba Zoki, fajter, prvoborac, revolucionar, Che, a ne strina ušminkana s ‘ladnom trajnom i lordovskim manirima…

Dosta!

Bandiera rossa! No pasaran! Hasta la vista!

Mi ili oni! Napravimo im pakao!

I ima rejting da skače kao lud!

Normalno je da je poslije svega Peđi Grbinu (kojega neki zovu i „Istarski Thompson“) dozlogrdilo kad Bernardić (ničim izazvan) kaže, zamislite (!!!), kako „svi koji su nezadovoljni mogu slobodno otići“ (?!)

Zamislite bezobrazluka! Koji je to rječnik!? Sramota! Pa to Milanović nikad ne bi rek’o (barem tako tvrdi „Istarski Thompson“ a i Opačićka mu je blizu, Ranko Ostojić isto)…

I zato je (Peđa) dao ostavku na mjesto potpredsjednika saborskog Odbora za Ustav… Nemre taj primitivizam podnijet’ nikako…da netko kaže da onaj tko je nezadovoljan ode…jeza…horor od izjave.

Eto…

Kad brod tone…štakori obično idu prema krmi…kažu da je to pravilo…

Zlatko Pinter/Kamenjar.com

facebook komentari

Nastavi čitati

Kolumne

Veliki Aleksandar i mali Tino

Objavljeno

na

Objavio

Ima tome nekoliko dana kako je veliki Aleksandar u beogradskim dvorima primio skupinu prvašića iz susjedne Hrvatske. Jednog od njih, imenom Tino, upitao je za koga navija, na što je mališa veselo i spremno ispalio – za Rijeku! Velikog Aleksandra odgovor baš i nije oduševio pa je sedmogodišnjaku odvratio kako za navijanje mora naći neki veći klub od Rijeke – niti Dinamo niti Hajduk, kako je izričito napomenuo, nego Crvenu zvezdu ili Partizan!

Nije propustio dodati ni da je grad Beograd ljepši i veći – skoro triput od Zagreba i pet puta od Sarajeva – i da stoga računa kako će ga riječki školarac voljeti koliko i Rijeku.

Kako su Amerikanci opskrbili prijateljske obavještajne zajednice najsuvremenijom komunikacijskom opremom za presretanje i prisluškivanje, koja omogućuje uvid ne samo u prošlu i trenutnu, već i u buduću komunikaciju, spletom okolnosti našli smo se u ekskluzivnom posjedu nastavka ove priče. Donosimo najzanimljivije dijelove.

 

Dvije godine kasnije

ALEKSANDAR:   Tino, sećaš li se našeg susreta pre dve godine?

TINO (9):             A, barba Aleksandre, to ste vi! Jupiii! Da, sjećam se, bio sam na televiziji!

ALEKSANDAR:   Tino, organizujemo druženje u prirodi sa decom koju si upoznao ovde u Beogradu pa bi mi bilo mnogo drago da nam se pridružiš i da se opet sretnemo. Učićete da podižete šatore, da pravite mornarske čvorove, palite kontrolisanu vatru i još se do mile volje igrate s onim neodoljivim svetlećim ampulicama. Samo pre toga, voleo bih da mi kažeš za koga navijaš?

TINO (9):             Za Rijeku !!!

ALEKSANDAR:   Hm …. Rijeku i …?

TINO (9):             Aaaa,… Zvezdu, Zvezdu, Zvezdu!

ALEKSANDAR:   Tako je pile moje! Bićeš vođa desetine, … ovaj, trojke!

 

Još dvije godine kasnije

ALEKSANDAR:   Tino, evo mene opet, nismo se neko vreme čuli!

TINO (11):           Barba Aleksandre, kako lijepo od Vas što mislite na mene!

ALEKSANDAR:   Više bih voleo da me zoveš čika Aleksandre, ako nije problem! Je l’ može?

TINO (11):           Naravno, čiča Aleksandre!

ALEKSANDAR (raznježeno):         Može i tako! Imaš li neku posebnu želju?

TINO (11):           Čika Aleksandre, ona velika knjiga koju ste mi zadnji put dali, ona s puno slika o našoj povijesti i samostanima …

ALEKSANDAR (preozbiljno):        Valjda istoriji i manastirima?

TINO (11):           Da, to! Je l’ ćeš me vodit’ na Kosovo, da sve to vidim izbliza?

ALEKSANDAR:   Ne mogu, Tino! Ne mogu na Kosmet, tako mi Miroslavljevog jevanđelja! Tamo su sad Šiptari! Ne daju! Ali mogu da te odvedem u hram sv. Save ovde u Beogradu pa da se na licu mesta uveriš kako je naš krst još uvek čvrst i prav. A ne kao onaj kod tvojih komšija u Rijeci, sav grbav i nekako iskrivljen!

TINO (11):           Al’ ne bi’ ja u Beograd!

ALEKSANDAR:   Zašto?

TINO (11):           Ljeto je, a tamo nema mora.

ALEKSANDAR:   Tino, a za koga ja pravim taj “Beograd na vodi”? Jeste, malo se zakomplikovalo u zadnje vreme, …, šejku, investitoru se trese stolica, ali šta ćeš! Ne razumeš ti to, još si dete! … Ljudi bi sve preko noći. Ma, biće vode. Možda ne slane, ali biće!

 

Poslije još tri godine

ALEKSANDAR:   Tino, čika Aleksandar je, kako si?

TINO (14):           Aaaa, ne pitajte! Bio sam sa školom na ekskurziji u Vukovaru,…, u memorijalnom centru i na Ovčari. Ne ide mi u glavu kako su kraj svih tih gadosti mogli još pjevati onu – Slobodane, daj salate, bit će mesa … Fuj, kako odurno! Ne mogu to do kraja ni izgovoriti.

ALEKSANDAR:   Tino, nemoj da im veruješ sve šta ti kažu. To su sve bili moji dobri drugovi. Bio sam tada s njima i o njima mogu da kažem samo sve najbolje. Vole pesmu, igru, druženje… A ono šta nije vredelo smo već promenili. Evo na primer, sad pevaju – Aleksandre, daj salate …! Nego, jesu li ti tamo u Vukovaru rekli da je sve započelo u Jasenovcu i da se ama baš ništa ne može objasniti bez Jasenovca?

TINO (14):           Nisu!

ALEKSANDAR:   Eto, vidiš!

 

Dva tjedna poslije

TINO (14):           Čika Aleksandre, čika Aleksandre, moj prijatelj Ante, koji jedini u razredu ima peticu iz povijesti, kaže da u Jasenovcu nema zemnih ostataka žrtava ni pisanih dokumenata koji bi potkrijepili i približno tako velik broj žrtava kako se govori. A za popis imena, dodaje, može ga i on sam napraviti, i to još puno veći. Osim toga, stalno mi pokazuje slike nepreglednih hrpa lubanja i kostiju ubijenih Hrvata. I još kaže – neka i oni pokažu kosti ako ih imaju pa ću im vjerovati! Pa nastavlja – pitaj onog svog Aleksandra neka ti pošalje dokaze ako ih ima. Ako nema, neka začepi za svagda. Što da mu kažem?

ALEKSANDAR:   Taj tvoj drug – Ante, kažeš – je veoma podao i opasan dečak, pravi mali psihopata. Uostalom, ime sve govori! Tino, k’o Boga te molim da ga se kloniš, jer bi mogao ozbiljno da ti naudi. Dođi kod mene u Beograd! Angažovaću naše najbolje naučnike, akademike da ti objasne sve šta je bilo i kako je bilo. Oni te revizionističke nebuloze saseku u paramparčad dok si rek’o keks! I još te jedno molim, nemoj nikako o tome nasamo da razmišljaš! U te ovejane laži možeš lako da se zapleteš k’o pile u kučine. Obećaj mi da nećeš!

TINO (14):           Paaa…

ALEKSANDAR:   Gle, tamo blizu tebe na ostrvu Krku trenutno boravi tetka Ana, ona što si je upoznao zadnji put ovde u Beogradu. Letuje s devojkom negde u okolini mesta Aleksandrovo, … ah kako lepo ime (OPASKA: za stare Jugoslavije Punat na Krku se zvao Aleksandrovo u čast kralju Aleksandru)! Javiću joj da te na povratku poveze za Beograd.

 

Dogodine

TINO (15):           Aleksandre, delijo! Zovem da osjetiš malo atmosferu – na Kantridu nam stiže Juveeee! Ovo je ludilooooo – brodske sirene, baklje, maškare, trube, morčići … Ajmoooo svi k’o jedan – krepat’ ma ne molat’!

ALEKSANDAR:   Neka, lepo da si nazvao! Nisam razumeo ovo zadnje … verovatno zbog buke! Zvezda igra protiv Kairata …

TINO (15):           Puno sreće protiv Karitasa!

ALEKSANDAR:   Kažem – Kairata, ne Karitasa, ali to uopšte nije toliko važno. Ključni meč za opstanak u prvoj evro-azijskoj ligi igramo već iduće sedmice u Minsku. Tino, upamti – Minsk je duplo veći grad od Torina! Svejedno, ako ne uspemo protiv tog giganta, doživeću to kao sopstveni neuspeh.

 

Sljedećeg ljeta

TINO (16):           Aleksandre, ne’š vjerovat’, Ante me pozvao na proslavu Oluje u Knin pa, rek’o, da ti se javim. Kaže, bit će super glazbe, odlične klope, dobrih koka, svega kol’ko ti srce zaželi. A povrh toga još njemačke haubice, američki vrtoleti, izraelski nadzvučni lovci … vau, šta ne!

ALEKSANDAR:   Nikad više! Nikad više nemoj da mi to uradiš! Duboko si me razočarao i povredio – kao Srbina i kao čoveka! Jesam li ti rekao da se kloniš tog Ante! Je l’ te spuc’o pubertet, ja ne znam… Kad se već interesuješ za vojsku, dođi ovde kod nas u kamp za momke i devojke pa da se uz logorsku vatru i bitke daleke družite vi rođeni tek posle njih. Veruj mi, ovo je mnogo ozbiljnije od onog kad si bio ovde kao dete. Ima mnogo interesantnih stvarčica, ali ne mogu sad sve da ti kažem. Neka nešto ostane kao iznenađenje. Zasad tek mogu da ti kažem da svi polaznici koji prođu trening posle polaganja zakletve otadžbini dobivaju prestižnu značku “četnik-maloletnik”!

 

I prođe još jedno ljeto, taman pred ljeto

ALEKSANDAR:   Tino, bliži se leto! Je l’ vruće?

TINO (17):           Jedva se dura!

ALEKSANDAR:   Super! Je l’ znaš gde su prostorije Novog lista, Edvarda Kardelja 20/A?

TINO (17):           Znam, znam!

ALEKSANDAR:   Odlično, to je naš stari punkt! Idi tamo, možeš bilo kome da se obratiš, čak da im baneš i na sastanak uredničkog kolegija, ha-ha! Nakon što se identifikuješ šifrom – “Gori Lepa njihova i  2027.” – daće ti fosforne ampule i uputstva za daljnja dejstva. Upamti, ovo ti je poslednja šansa za igru, jer dogodine ćeš već biti punoletan. Šta kažeš?

TINO (17):           A ne znam … mislim da ću ipak radije s Antom na piće!

Grgur S./Kamenjar.com

facebook komentari

Nastavi čitati