Josipović upecan na durdubak

1

Srpski trust mozgova i obavještajni aparat dolazi do zaključka, da nakon rata i svih tragedija koje su se dogodile, a koje su Srbi izazvali i počinili, pošalju u diplomatsku službu u Zagreb nekoga tko će “otopliti međusobne odnose” – politikom tipa “ko nas, bre, zavadi” i “šta se onomad dobro jelo!” Stoga u Zagreb ne šalju zadrtog političara, četničkog pedigrea, nego osobu s dobrim bivšim jugoslavenskim vezama i to iz novinarskih krugova – Radivoja Cvetićanina.

Nedavno je zločinac Vojislav Šešelj izjavio “da su se Hrvati upecali ko som na durdubak!” Nikad za tu riječ nisam čuo, ne bilježe je ni Klaić, ni Vladimir Brodnjak u svojim rječnicima. No, zahvaljujući svemogućem internetu, saznajemo što je durdubak – najbolji mamac za soma, ali i za drugu ribu. Nalik je na pijavicu. Tamno-smeđe je ili crne boje. Naraste i do 20 cm. Živi pretežno u starim nanosima mulja na poplavljenim područjima. Žilav je i dobro se drži na udici. Dakle, durdubak je mamac.

‘Šeret’ upecao ‘lignju’

Nu jedan drugi srpski političar, puno uglađenijih manira u ponašanju: “šeret”, “kicoš”, “bonvivan” i “bekrija”, upecao je, po vlastitom svjedočenju, na durdubak puno značajnijeg
soma od Šešelja, a to je glavom i bezbradom bio hrvatski predsjednik Ivo Antin Josipović. O čemu se, zapravo, radi? Srpski trust mozgova i obavještajni aparat dolazi do zaključka, da nakon rata i svih tragedija koje su se dogodile, a koje su Srbi izazvali i počinili, pošalju u diplomatsku službu u Zagreb nekoga tko će “otopliti međusobne odnose” – politikom tipa “ko nas, bre, zavadi” i “šta se onomad dobro jelo!” Stoga u Zagreb ne šalju zadrtog političara, četničkog pedigrea, nego osobu s dobrim bivšim jugoslavenskim vezama i to iz novinarskih krugova – Radivoja Cvetićanina. U njegovu životopisu piše: Cvetićanin nije karijerni diplomata, u diplomatiju je stigao iz novinarskih krugova. Bio je direktor i kolumnist nezavisnog beogradskog dnevnika “Danas”, čiji je i suvlasnik. Deset je godina bio u Miloševićevoj službi, a sam se hvali kako je dolazio u Zagreb “u crnome odelu, kao da dolazi na sahranu”, “ilegalno” i tražio novu rezidenciju. A kakvom se čovjeku Ivo Josipović povjeravao pokazuje tekst koji je nedavno Cvetićanin objavio, i u kojemu se vidi koliko on ozbiljno promišlja probleme Srba i Srbije za razliku od nehrvata, Jugoslavena i regiondžije Josipovića! Tako u svojoj kolumni:

Smrt Ilije Garašanina (4. 5. 2013.), Cvetićanin piše:

“Beograd je, rekli bismo, služeći se Josipovićem – pokorio Skoplje, Sarajevo, Budimpeštu, Podgoricu, Sofiju i Bukurešt, ostao je još samo Zagreb!… Josipović se nešto teže od drugih, oprašta od Borisa Tadića… Nisu, međutim, ni stvari ostale da stoje u mestu, u skladu sa notornim pravilom univerzuma da život teče dalje… Nije, naime, sad već nikakva tajna da su srpski naprednjaci i hrvatska strana imali prilično razvijene kontakte i pre srpskih izbora… Sastanak Nikolića i Josipovića zaokružiće tako uspostavljanje nekakve regionalne platforme Beograda. U konkretnijem političkom vidu njeni se obrisi mic po mic promaljaju iz prakse… Moramo da ponudimo drugu Srbiju u destilisanom obliku… Ako nećemo Garašanina, odnosno ono što se tim imenom simbolički označava, šta onda hoćemo? Nije odgovor, kako se može učiniti, preterano komplikovan: ako nećemo osvajanja, ako nećemo ratove, ako nećemo da se mešamo u tuđe poslove, ako nećemo da ugrožavamo ničiji suverenitet, ako nam nije stalo do teritorija… to još uvek ne znači da nismo odgovorni za položaj svojih sunarodnika u drugim zemljama. Odgovorni smo, i postoje civilizovani mehanizmi da se ta odgovornost izrazi. Garašanin je, napokon, mrtav, ali nisu mrtvi Srbi, jedna četvrtina njih koja živi van svoje matične zemlje…”

U svojem dnevniku “Zagreb Indoors”, Radivoj Cvetićanin piše da je “bivši slovenski ambasador u Zagrebu, ministarku Kolindu Grabar-Kitarović zvao ‘Barbikom’, a da su je u kabinetu Predsednika ponekad nazivali ‘guskom’, da lepo peva ko Tajči: Ja sam tvoja čokolada!… Pupovac mi kaže da je Petar Selem Sanadera zvao ‘Kim Il Sung iz Dugobaba’. Mesića je Sanader zvao ‘baštenski patuljak’”. Gorana Milića spominje kao “antipatičnog optanta”, Slavena Leticu zove “majmunom”. Miljenko Jergović je “poslednji balkanski idealista”, Jakov Sedlar “pronosirani desničar”… “Klanjam se najviše Borisu Dežuloviću i Radi Dragojeviću”. O Milanu Bandiću, Cvetićanin piše: “Bandić je bivši referent Saveza komunista iz jedne zagrebačke opštine; ostao je uz Račana kad su se svi razbježali. Njegov je politički profil kao ciganska torba: u nju sve stane. Srbi ga vole. Bandić mi se pohvalio: ‘Od moje ekipe, dobra polovica su Srbi’… Mesić pliva u hladnoj vodi okružen telohraniteljima. Dobacujem njegovim savetnicima da je tako Mao preplivao Žutu reku. Kasnije na ručku pričamo s Milkom Mesić… koja ima delomično srpsko poreklo. Opsednut Titom, nekada jedinim stanovnikom Briona, Mesić priča ostrvske legende. U sve unosi elemente burleske i, rekao bih, mizantropije. Pričalo se zabavno, ali bezvredno. Večera u Vuglecu kod Krapine, neko etno-selo. Karamarko sadržajno duhovit, oštrouman. Prekinuću sve kontakte sa Karamarkom, rekao mi je jednom da mu je otac bio u ustašama. Jest bio moj k…., da je bio ustaša, ne bi danas bio živ, kaže Mesić da mu je odbrusio… Čudan dan. U pola dva na ručak u Baltazaru k meni i crnogorskom ambasadoru Rakočeviću dolazi Leka (Budimir) Lončar sa fantastičnom vešću da Sanader odlazi. Kad je došao i Pupovac, utvrdili smo da naša kombinacija za stolom može biti i produktivna.”

Nu daleko je najzanimljivija “beleška” o Ivi Josipoviću: “Ta renesansna pojava – suvereni profesor prava, kompozitor – ostavlja utisak jednostavnog, unekoliko hladnog čoveka… Doneo mi je svoju uobičajeno debelu hrestomatiju suđenja i presuda za ratne zločine… Potvrđuje da je izašao iz hrvatske komisije koja vodi tužbu protiv Srbije. Nije od toga pravio pompu. Kazao sam da mi prirodno cenimo taj gest…”

Pripremajući Radivoja Cvetićanina za veleposlaničku službu u Zagrebu, psihološki tim srpske obavještajne agencije iznio je veleposlaniku psihološki profil hrvatskih političara, te ga pripremio za buduće kontakte i provođenje tajne operacije kodnog naziva – durdubak!“Hrvati su bipolarna nacija. Lome se između hrvatskog nacionalizma i jugoslavenstva. Obavezno ima da se poduzmu kontakti sa hrvatskim političarima orjunaško-četničkog i partizansko-jugoslovenskog, komunističkog opredelenja. Kao ličnosti veoma pogodne za opservaciju, predlažemo sledeće hrvatske političare koji simpatišu jugoslovensku ideju i titoizam već od svojih davnih orjunaških predaka i simpatizera srpske monarhije:– Ivo Josipović: partizansko dete, ateista, skojevac, naš zet, član Saveza komunista, Titov gardist, otac bivši partizan, žestoki borac protiv hrvatskog nacionalizma, i to nakon Karađorđeva!, hapsio ‘prolećare’, mešani brak! Stupiti u kontakt i ostvariti saradnju na bazi emocije prema SFRJ, JNA, omladinskim radnim brigadama, štafeti i sl.. Kodno ime: Bledi.– Vesna Pusić: idealna za obradu, vanredno porodično stablo, preci orjunaši i četnici, dedin burazer pobio ustaše 1918. na Trgu bana Jelačića, i pomalo neukusno time se hvalio! Kodno ime: Živka.

– Zoran Milanović: karijerni zajebant, vragolan, lezilad, otac uvereni komunista jugoslovenskog opredelenja, iz partizanskog kraja, nevernik, pik-zibner, odličan za obradu. Kodno ime: Moljac.

– Novinari i pisci: Prema našim tajnim opservatorima, gotovo svi hrvatski levičari su jugoslovenskog intimnog opredelenja. Ne postoji levičar u Hrvatskoj, a da nije Jugosloven. Svi dedovi i pradedovi monarhisti i orjunaši. Očevi rigidni komunisti, žive u mešanim brakovima. Ili ćale ili keva su Srbi! Obavezno da se održavaju kontakti s tim našim jugoslovenskim burazerima i da im se pomogne u nihovoj borbi protiv hrvatske države. Preporuka – Radman, Lovrićka, Hedl, Butković, Tomić, Markovina, Stanković, Pofuk, Frljić, Šprajc, Jergović, feralovci. KOS im je dao kodna imena: Guska, Prdek, Glavonja, Kanta, Pacov, Sova, Ćurka, Glista, Vampir, Gizela, Boem, Hamilton, Pitagora, Kondor, Čmarko, Kuhana noga, Guzonja, Bukara, Papak, Šupak, Kenjalo, Mamut, Leš…

Operacija se zove ‘Durdubak’, u prevodu ‘mamac’. A mamac je jugoslovenstvo i lepe uspomene preko kojih ćemo da ih ‘pecamo’ i upregnemo da dejstvuju za naše srpske interese.”

Kako je izgledao jedan tipičan “durdubak” možemo vidjeti preko susreta Radivoja Cvetićanina i Ive Josipovića, o čemu čitamo u “zabelešci” od 29. novembra 2007.:

“Staro kanabe, veran sam tradiciji, dve fotelje i nekoliko prostih, trpezarijskih stolica. Sa zida me mrko gledaju Vuk i Dositej, blago Tesla, a nekako preteći Arsenije Crnojević. Nemam đenerala jer posao diplomatije nije da irituje! Zvono! Stražari mi javljaju da opet stiže Bledi. Pa da, kako sam to prenebregnuo! Danas je dan njegove Jugoslavije, 29. novembar. Moram da priznam, da nas Srbe ništa lepo ne veže uz taj datum, ali neću da mu protuslovim…

– Vaša, ekselencijo, zar da se ne vidimo na ovako slavan datum? – on će odmah s vrata.

– Ah, gospodine profesore, tako bi vas rado oslovio sa druže, ali služba, znate, nalaže pravila. No, i ja ću da vas obradujem. Naime, kao omladinac nikad nisam propustio niti jedan Prvomajski uranak u vašim Baškim Vodama. –

– Ma nemojte! To je bio moj, dakako uz Dan mladosti, najveći praznik! – reče profesor.

– Lepo se jelo u restorančetu Kod Seke Nišlike! –

– Moja je kuća odmah pored tog restorana! –

– Bolju ‘srpsku papazjaniju’ nisam jeo ni u Beogradu! –

– Mene je otac tamo često vodio na ‘leskovačku mućkalicu’ i ‘ćufte u sopstvenom sosu’! Vidite ovu crno-bijelu fotografiju! To je doček Titove štafete! –

– Vi ste ovaj dečarac u kratkim pantalonama? –

– To sam ja! Dajem crveni karanfil u ime pionira drugarici Jovanki! –

– Lepo, nema šta! Nego, šta ste mi danas doneli? –

– Hrestomatiju! –

– Zar opet? Pa stalno mi je nosite! –

– Važna je to knjiga, ekselencijo! A moramo se dogovoriti i tužbe povući! –

– Uvek ću rado da je čitam. Uh, umalo zaboravih, a to nikako ne smem, naši bezbednjaci Aca i Boža pozdravljaju Vam ćaleta. Kažu da su jako lepo onomad sarađivali i veoma cene to da ih nikad nije izdao. Jer države nastaju i nestaju, a prijateljstva su večna. –

– Jednom Jugoslaven, uvijek Jugoslaven! –

– To ste lepo rekli. Priznat ću Vam intimno, mi Srbi čeznemo za našim i vašim Jadranom. Zar ćemo, bre Ivo, da se kupamo u prljavom Dunavu ili ladnoj Moravi? –

– Vaša ekselencijo, hrvatski turizam je nekako uštogljen, tih, nema više one pozitivne buke i živosti koju ste samo vi braća Srbi znali unijeti u naš pomalo hladan hrvatski mentalitet. Sjećate li se ljetnih terasa, nijedna plesna večer nije završila bez Žikina kola… kad bi se svi u kolu za ruke hvatali… –

– Joooo, uvaženi profesore, kolko sam samo puta u vojnom odmaralištu u Baškom Polju sa belim maramčetom poveo kolonu. Čini mi se da na jednom crno-belom fotosu imam i Vašeg ćaleta. Kad je Ranković obilazio teren! –

– Ja sam akademski obrazovan muzičar, ali nema emocije bez srpske pjesme. Naše su, da tako kažem, više tuđinske… talijanske kancone, švapske koračnice, mađarski čardaš, turski sevdah… –

– Tačno ste primetili. Mi smo imali državu, znate… kraljevinu… i bez lažnog patosa… to se ipak prenelo i u umetnost. Evo, vidite, upravo čitam istoriju partizanskog pokreta i mogu da vam kažem da sam zadivljen, naprosto očaran, hrabrošću i čojstvom dalmatinskih biokovskih partizana, osobito brigadom Vašeg ćaleta, 11. dalmatinskom. Pa pobili ste više ustaša od nas! A, bogami, ni fratrima niste ostali dužni, ni na Širokom, ni u Kočevskom Rogu! 11. dalmatinska je pobila više fratara od Mehmed-paše Sokolovića! Ta brigada nije poštovala ahdnamu! Vašeg ste se fra Petra Paviše rešili čim Italija pade 1943.. Cenimo to.

– Vaša ekselencijo, nikad ustaška noga na Biokovo nije kročila! U jame jest, ali samo tamo. –

– Ha… ha… imate smisla za humor! Sonja! Daj tu šljivku! A da Vam sad kroz tunel ne nagrnu opet ustaše iz zaleđa? Nego, kad ih već spominjemo, slušajte šta ću da Vam kažem! Uvek se setim govora u Srbu 27. jula 1941. koji je održao kraljev otadžbinac vojvoda Mane Rokvić kazavši da deo Hrvata u nedrima neguje ustašku zmiju: ‘Srbine, keva te uči! U Hrvatu zmija čuči!’ –

– Zanimljiva metafora, ekselencijo. To je Mane lijepo rekao. Zapamtit ću to! Možda nekad u budućnosti na to i upozorim. Na nekom važnom mjestu! –

– Znate, on je bio pesnička duša. A kad ste Vi počeli da komponujete? –

– Prvu pjesmu napisao sam na omladinskoj radnoj akciji baš kod vas na izgradnji pruge Stalać-Lapovo. Bio sam dio brigade ‘Ča-bre’. Davno je to bilo, ali sjećam se nekih stihova: ‘Boro vozi tačke, Ramiz skače naglavačke; Šime tužno gleda, jer Mojca mu poljubac ne da!’ –

– Eh, divno je to bilo vreme, bratstvo i jedinstvo!? Šta su nam, bre, trebale ove države? Jeste li za šumadijski čaj? –

– Gospodine ambasadore, nemojte samo da se kao drug Tito zagrcnem! –

– E, ta Vam je dobra, profesore… –

Ivo seda za klavir. Prebire po tipkama. Vani kiši. Sonja servira kolač od šargarepe i šumadijski čaj, mačor Joca prede, prepoznajem taktove ‘Marša na Drinu…’”

Autor: Jerolim Dinara/7Dnevno

facebook komentari

  • EMINƎM

    nema bolje reklame od ovog srbijanskog obavještajnog piskarala, YUsupović i kukurikavci će mu vječno biti zahvalni na promociji