Pratite nas

Satira

Lokalni izbori – cirkus i bijeda izbornih pobjeda

Objavljeno

na

Dnevni SHOWinist

U produkciji Projekta Velebit, dnevni video komentari aktualnih političkih apsurda ‘Dnevni SHOWinist’. U izvedbi ‘stand up’ komičara, našeg Domagoja Pintarića, bez dlake na jeziku, satira koja ne satire, nego rasvjetljava nelustrirane budalaštine hrvatske svakodnevnice.

facebook komentari

Nastavi čitati
Sponzori
Komentiraj

Kolumne

Veliki Aleksandar i mali Tino

Objavljeno

na

Objavio

Ima tome nekoliko dana kako je veliki Aleksandar u beogradskim dvorima primio skupinu prvašića iz susjedne Hrvatske. Jednog od njih, imenom Tino, upitao je za koga navija, na što je mališa veselo i spremno ispalio – za Rijeku! Velikog Aleksandra odgovor baš i nije oduševio pa je sedmogodišnjaku odvratio kako za navijanje mora naći neki veći klub od Rijeke – niti Dinamo niti Hajduk, kako je izričito napomenuo, nego Crvenu zvezdu ili Partizan!

Nije propustio dodati ni da je grad Beograd ljepši i veći – skoro triput od Zagreba i pet puta od Sarajeva – i da stoga računa kako će ga riječki školarac voljeti koliko i Rijeku.

Kako su Amerikanci opskrbili prijateljske obavještajne zajednice najsuvremenijom komunikacijskom opremom za presretanje i prisluškivanje, koja omogućuje uvid ne samo u prošlu i trenutnu, već i u buduću komunikaciju, spletom okolnosti našli smo se u ekskluzivnom posjedu nastavka ove priče. Donosimo najzanimljivije dijelove.

 

Dvije godine kasnije

ALEKSANDAR:   Tino, sećaš li se našeg susreta pre dve godine?

TINO (9):             A, barba Aleksandre, to ste vi! Jupiii! Da, sjećam se, bio sam na televiziji!

ALEKSANDAR:   Tino, organizujemo druženje u prirodi sa decom koju si upoznao ovde u Beogradu pa bi mi bilo mnogo drago da nam se pridružiš i da se opet sretnemo. Učićete da podižete šatore, da pravite mornarske čvorove, palite kontrolisanu vatru i još se do mile volje igrate s onim neodoljivim svetlećim ampulicama. Samo pre toga, voleo bih da mi kažeš za koga navijaš?

TINO (9):             Za Rijeku !!!

ALEKSANDAR:   Hm …. Rijeku i …?

TINO (9):             Aaaa,… Zvezdu, Zvezdu, Zvezdu!

ALEKSANDAR:   Tako je pile moje! Bićeš vođa desetine, … ovaj, trojke!

 

Još dvije godine kasnije

ALEKSANDAR:   Tino, evo mene opet, nismo se neko vreme čuli!

TINO (11):           Barba Aleksandre, kako lijepo od Vas što mislite na mene!

ALEKSANDAR:   Više bih voleo da me zoveš čika Aleksandre, ako nije problem! Je l’ može?

TINO (11):           Naravno, čiča Aleksandre!

ALEKSANDAR (raznježeno):         Može i tako! Imaš li neku posebnu želju?

TINO (11):           Čika Aleksandre, ona velika knjiga koju ste mi zadnji put dali, ona s puno slika o našoj povijesti i samostanima …

ALEKSANDAR (preozbiljno):        Valjda istoriji i manastirima?

TINO (11):           Da, to! Je l’ ćeš me vodit’ na Kosovo, da sve to vidim izbliza?

ALEKSANDAR:   Ne mogu, Tino! Ne mogu na Kosmet, tako mi Miroslavljevog jevanđelja! Tamo su sad Šiptari! Ne daju! Ali mogu da te odvedem u hram sv. Save ovde u Beogradu pa da se na licu mesta uveriš kako je naš krst još uvek čvrst i prav. A ne kao onaj kod tvojih komšija u Rijeci, sav grbav i nekako iskrivljen!

TINO (11):           Al’ ne bi’ ja u Beograd!

ALEKSANDAR:   Zašto?

TINO (11):           Ljeto je, a tamo nema mora.

ALEKSANDAR:   Tino, a za koga ja pravim taj “Beograd na vodi”? Jeste, malo se zakomplikovalo u zadnje vreme, …, šejku, investitoru se trese stolica, ali šta ćeš! Ne razumeš ti to, još si dete! … Ljudi bi sve preko noći. Ma, biće vode. Možda ne slane, ali biće!

 

Poslije još tri godine

ALEKSANDAR:   Tino, čika Aleksandar je, kako si?

TINO (14):           Aaaa, ne pitajte! Bio sam sa školom na ekskurziji u Vukovaru,…, u memorijalnom centru i na Ovčari. Ne ide mi u glavu kako su kraj svih tih gadosti mogli još pjevati onu – Slobodane, daj salate, bit će mesa … Fuj, kako odurno! Ne mogu to do kraja ni izgovoriti.

ALEKSANDAR:   Tino, nemoj da im veruješ sve šta ti kažu. To su sve bili moji dobri drugovi. Bio sam tada s njima i o njima mogu da kažem samo sve najbolje. Vole pesmu, igru, druženje… A ono šta nije vredelo smo već promenili. Evo na primer, sad pevaju – Aleksandre, daj salate …! Nego, jesu li ti tamo u Vukovaru rekli da je sve započelo u Jasenovcu i da se ama baš ništa ne može objasniti bez Jasenovca?

TINO (14):           Nisu!

ALEKSANDAR:   Eto, vidiš!

 

Dva tjedna poslije

TINO (14):           Čika Aleksandre, čika Aleksandre, moj prijatelj Ante, koji jedini u razredu ima peticu iz povijesti, kaže da u Jasenovcu nema zemnih ostataka žrtava ni pisanih dokumenata koji bi potkrijepili i približno tako velik broj žrtava kako se govori. A za popis imena, dodaje, može ga i on sam napraviti, i to još puno veći. Osim toga, stalno mi pokazuje slike nepreglednih hrpa lubanja i kostiju ubijenih Hrvata. I još kaže – neka i oni pokažu kosti ako ih imaju pa ću im vjerovati! Pa nastavlja – pitaj onog svog Aleksandra neka ti pošalje dokaze ako ih ima. Ako nema, neka začepi za svagda. Što da mu kažem?

ALEKSANDAR:   Taj tvoj drug – Ante, kažeš – je veoma podao i opasan dečak, pravi mali psihopata. Uostalom, ime sve govori! Tino, k’o Boga te molim da ga se kloniš, jer bi mogao ozbiljno da ti naudi. Dođi kod mene u Beograd! Angažovaću naše najbolje naučnike, akademike da ti objasne sve šta je bilo i kako je bilo. Oni te revizionističke nebuloze saseku u paramparčad dok si rek’o keks! I još te jedno molim, nemoj nikako o tome nasamo da razmišljaš! U te ovejane laži možeš lako da se zapleteš k’o pile u kučine. Obećaj mi da nećeš!

TINO (14):           Paaa…

ALEKSANDAR:   Gle, tamo blizu tebe na ostrvu Krku trenutno boravi tetka Ana, ona što si je upoznao zadnji put ovde u Beogradu. Letuje s devojkom negde u okolini mesta Aleksandrovo, … ah kako lepo ime (OPASKA: za stare Jugoslavije Punat na Krku se zvao Aleksandrovo u čast kralju Aleksandru)! Javiću joj da te na povratku poveze za Beograd.

 

Dogodine

TINO (15):           Aleksandre, delijo! Zovem da osjetiš malo atmosferu – na Kantridu nam stiže Juveeee! Ovo je ludilooooo – brodske sirene, baklje, maškare, trube, morčići … Ajmoooo svi k’o jedan – krepat’ ma ne molat’!

ALEKSANDAR:   Neka, lepo da si nazvao! Nisam razumeo ovo zadnje … verovatno zbog buke! Zvezda igra protiv Kairata …

TINO (15):           Puno sreće protiv Karitasa!

ALEKSANDAR:   Kažem – Kairata, ne Karitasa, ali to uopšte nije toliko važno. Ključni meč za opstanak u prvoj evro-azijskoj ligi igramo već iduće sedmice u Minsku. Tino, upamti – Minsk je duplo veći grad od Torina! Svejedno, ako ne uspemo protiv tog giganta, doživeću to kao sopstveni neuspeh.

 

Sljedećeg ljeta

TINO (16):           Aleksandre, ne’š vjerovat’, Ante me pozvao na proslavu Oluje u Knin pa, rek’o, da ti se javim. Kaže, bit će super glazbe, odlične klope, dobrih koka, svega kol’ko ti srce zaželi. A povrh toga još njemačke haubice, američki vrtoleti, izraelski nadzvučni lovci … vau, šta ne!

ALEKSANDAR:   Nikad više! Nikad više nemoj da mi to uradiš! Duboko si me razočarao i povredio – kao Srbina i kao čoveka! Jesam li ti rekao da se kloniš tog Ante! Je l’ te spuc’o pubertet, ja ne znam… Kad se već interesuješ za vojsku, dođi ovde kod nas u kamp za momke i devojke pa da se uz logorsku vatru i bitke daleke družite vi rođeni tek posle njih. Veruj mi, ovo je mnogo ozbiljnije od onog kad si bio ovde kao dete. Ima mnogo interesantnih stvarčica, ali ne mogu sad sve da ti kažem. Neka nešto ostane kao iznenađenje. Zasad tek mogu da ti kažem da svi polaznici koji prođu trening posle polaganja zakletve otadžbini dobivaju prestižnu značku “četnik-maloletnik”!

 

I prođe još jedno ljeto, taman pred ljeto

ALEKSANDAR:   Tino, bliži se leto! Je l’ vruće?

TINO (17):           Jedva se dura!

ALEKSANDAR:   Super! Je l’ znaš gde su prostorije Novog lista, Edvarda Kardelja 20/A?

TINO (17):           Znam, znam!

ALEKSANDAR:   Odlično, to je naš stari punkt! Idi tamo, možeš bilo kome da se obratiš, čak da im baneš i na sastanak uredničkog kolegija, ha-ha! Nakon što se identifikuješ šifrom – “Gori Lepa njihova i  2027.” – daće ti fosforne ampule i uputstva za daljnja dejstva. Upamti, ovo ti je poslednja šansa za igru, jer dogodine ćeš već biti punoletan. Šta kažeš?

TINO (17):           A ne znam … mislim da ću ipak radije s Antom na piće!

Grgur S./Kamenjar.com

facebook komentari

Nastavi čitati

Satira

Dva Crnogorca, kupice, kurikulum, šibicarenje

Objavljeno

na

Objavio

Dva Crnogorca, kupice, kurikulum, šibicarenje. Manje vic, više satira, tragikomedija čak.

Zove jedan Crnogorac drugoga: “Ej čoče imam problema!”

“Kakvijeh, junačino moja”, zabrinu se ovaj.

“Ma ne mogu nikako da proguram ovaj moj kurikulum kod Hrvata, ne znam što ću?”

“A što ti je to kurikulum jadan ne bio, jel se to jede, pije, govori o čem’ se radi?”

“Ma jok, to je nešto za njihovu školu. Mene su za to pripremali godinama pa sad kad ih trebam preodgojiti Hrvati zajebavaju i nećkaju se, kao da sumnjaju.”

“Aha, a jel to tebi jako bitno, ‘oćel’ Hrvati biti pametniji od toga tvoga kurikuluma, u što sumnjaju?” ”

“Dakako da će biti pametniji, moći ćemo im prodati koju god priču hoćemo, da su glupi, zločinci, da se trebaju sramiti svojih predaka, zemljaka, roditelja, braće, sestara, djece, da nemaju povijest niti budućnost, da nemaju jezik, kulturu, pisce, pjesnike, znanstvenike, da im ne treba etika, logika, vjeronauk, da mogu opstati samo ako se udruže sa braćom Srbima, da ne znaju voditi državu, institucije, medije, politiku, poduzeća… pa ćemo im mi sve voditi, samo moramo nekako progurati ovaj moj kurikulum i imamo ih pod nogama, ionako su na rubu samo ih treba malo gurnuti i to je to. U što sumnjaju pitaš, pa to da ovaj kurikulum nije za njihovo dobro”

“Pa dobro sumnjaju.”

“Naravno, ali to nije bitno i njih treba natjerati milom ili silom da se pokore i dadnu nam djecu, koga briga što oni hoće, zar će Hrvati sami o sebi i o svojoj djeci odlučivati??? Vidiš li ti koliki je to fašizam kod Hrvata da nam ne daju ni svoju djecu da ih preodgajamo? Ovo mora proći pod svaku cijenu, račun u svakom slučaju ide njima.”

“A junačino moja, druže u inostranstvu, jesi ti kad igrao kupice?”

“Nisam, zašto?”

“E vidiš junačino moja iako si premazan svim mastima ipak si otupio u inostranstvu i nemaš više one naše izvorne lukavštine, popuštaš.”

“Pa kako, govori brzo, imaš li riješenje”

“Čoče, imam. Slušaj vako: Kupice se igraju tako da imaš tri čaše ili nešto slično i jednu kuglicu, onda staviš kuglicu ispod jedne od čaša i vrtiš čaše, a onda, e a to je najvažnije, navučeš budale da se klade ispod koje je čaše kuglica.”

“Ne kužim, kakve to veze ima sa kurikulumom?”

“Vidim da ne kužiš.”

“Što ako pogode?”

“Polako čoče, polako, još si zelen, čekaj da ti prvo kažem u čemu je kvaka.”

“Ajde govori.”

“Kvaka je navući budale, moj izgubljeni čoče.”

“Dobro, shvaćam, ali dalje…”

“Polako junačino, kud si zape? Znači, posao je napravljen kad budale navučeš, a budale navučeš tako da igraš sa ekipom. Na primjer, ti igraš kupice ili šibicarenje, i tako to zovu ako je sa kutijama od šibica, a ja i moji junačine glumimo da nas to jako zanima i igramo se protiv tebe pokušavajući ti uzeti novce, u ovom slučaju taj tvoj kurikulum, a onda ti nama daš da uzmemo i kao malo se ljutiš, ali budale ne vide o čemu se radi i popuše priču pa i oni krenu igrati tu “kao” jako zanimljivu igru, jer su budale uvijek budale u svakom vremenu i prostoru. Onda ti nama vratiš novce, to u kupicama, ovđeka ne moraš ništa, a imaš reklamu, i onda dalje igraš samo sa budalama.”

“Ali to rade kokošari, sitni lopovi, pa ja sam se školovao, neću sad cigani…”

“Jok, ja ću, ajd ne zajebavaj, a što si do sad radio nego im pokušavao prodati šuplje priče, …ebo tvoju školu. Jel ti čoče želiš pobjediti ili izgubiti oko tog tvog kurikuluma?”

“Pa naravno, pobjediti, meni je čitav život otišao samo zbog tog…”

“Dobro, dobro, onda se nemoj praviti blesav i kao fin, kad nisi fin nego si samo zaboravio među Hrvatima koliko se nisko mora ići da se pobjedi, sad znaš. Hoćemo da igramo ili nećemo?”

“Hoćemo, ali muči me jedno?”

“Što junačino moja?”

“A što ako pogode ispod koje je čaše kuglica?”

“Ovo ti je zadnja lekcija moj čoče: Nema kuglice ispod čaša, kuglicu ti držiš u ruci, jedino budale nemaju nikakvu šansu dobiti niti tu ima nešto za njih, zato se i zovu budale.”

“Bogumi dobro govoriš moj rođače, što b’ ja bez tebe.”

“Dakako da dobro govorim, ajde da se igramo sa budalama.”

“Ajde, znači ovako: Ja urlam kako je moj kurikulum čudo dobar, ti meni kao ukradeš moj čudo dobar kurikulum i onda mi svi pišemo o tome kako si ti čudom shvatio koliko je moj kurikulum čudo dobar, a ja ove budale još malo ismijavam i predlažem da tebe tuže iako ti nisi to uveo, niti ćeš, u škole, nego si samo objavio kao nekakav čudo dobar nacrt, koji si prepisao iz mog kao čudo dobrog kurikuluma. Onda se budale uhvate na to kako je moj kurikulum čudo dobar i kako ga za čudo ceo svet prepisuje… ali…”

“Što ali, junačino?”

“Što ako me provale, nas, ovo sve?”

“E moj čoče nisi ti baš pametan, koga briga, tebi je dovoljno par budala koji će zaigrati s tobom, budale ciljaš, ne čitav svijet, ne većinu, da bi plan uspio dovoljno ti je nekoliko budala koje misle da će oni s tobom ili od tebe profitirati, ccc… džaba tebi škola moj čoče.”

“Dobro, shvatio sam, a kuglica?”

“Kako sam ti reko, kuglice nije nikad ni bilo, kuglica je uvijek kod tebe i tu nema za nikoga ništa osim za tebe, za tvoga gazdu i kome ti hoćeš dati kakvu siću da ti pomaže u igri.”

“I da, čoče!”

“Reci rođače!”

“Nemoj slučajno da ti pane na pamet s nama odigrati ovu igru.”

“Ma đeb ja, pa nisam ja takav, kako možeš i pomisliti, ovo je specijalno rađena igrica za Hrvate?”

“Nijesam ja ništa rekao, samo velim, nemoj slučajno.”

 

Stjepan Štimac/Kamenjar.com

facebook komentari

Nastavi čitati