Nino Raspudić: Kad antifašisti ustašuju

7

Pos­to­je u Hr­vat­skoj ne­ki mut­ni ti­po­vi ko­ji ne is­ti­ču za se­be da su an­ti­fa­šis­ti, ali ne pos­to­ji nije­dan buč­no sa­mo­dek­la­ri­ra­ni “an­ti­fa­šist a da ni­je mu­tan tip.

O to­me svje­do­či zad­nji kuć­ni vi­deo po­čas­nog pred­sjed­ni­ka te čud­ne sljed­be.

“Kak­vi su im tek fa­šis­ti ako su im an­ti­fa­šis­ti ovak­vi?”, mo­gao bi se za­pi­ta­ti net­ko sa stra­ne kad pos­lu­ša ja­se­no­vač­ko mu­dro­va­nje po­čas­nog pred­sjed­ni­ka Sa­ve­za an­ti­fa­šis­tič­kih bo­ra­ca i an­ti­fa­šis­ta Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske Stje­pa­na Me­si­ća na snim­ci iz ve­lja­če 1992.

Tra­gi­ko­mič­no je da se ta is­ta oso­ba, ko­ja u 58. go­di­ni ži­vo­ta tvr­di­la da je Ja­se­no­vac bio rad­ni lo­gor u ko­jem bi za­to­če­ni­ci bi­li spa­še­ni kad bi se do­ko­pa­li te “ins­ti­tu­ci­je ko­ja je iz­o­li­ra­la lju­de ko­ji su mo­gli ak­tu­al­nom re­ži­mu sme­ta­ti.

I za­to su iz­o­li­ra­ni”, gdje su, is­ti­na, po­vre­me­no dje­ca umi­ra­la, ali od “is­crp­lje­nos­ti”, da­nas for­mal­no i po­čas­no na če­lu ci­je­log aka­dem­skog, me­dij­skog, NVO- ov­skog po­go­na za utje­ri­va­nje fa­šiz­ma u kos­ti svim Hr­va­ti­ma osim njih.

Se­dam­de­set dvi­je go­di­ne na­kon po­vi­jes­nog po­ra­za jed­ne zlo­či­nač­ke ide­olo­gi­je, sljed­be­ni­ci dru­ge, jed­na­ko kr­va­ve, dr­že nam svi­ma pok­lo­pac nad gla­vom kao sa­mo­pro­gla­še­ni ap­so­lut­ni mo­ral­ni ar­bi­tri, u či­jim oči­ma su svi dru­gi fa­šis­ti dok ne do­ka­žu su­prot­no, a sve to se na kon­cu svo­di na pla­ća­nje re­ke­ta i go­diš­nje ri­tu­ale sim­bo­lič­nog odrek­nu­ća od fa­šiz­ma pod nji­ho­vom pa­li­com.

Ko­li­ko “an­ti­fa­šiz­ma” Hr­vat­ska još mo­ra pro­gu­ta­ti i dok­le? Zna­či li auto­mat­ski da bi uki­nuo vi­šes­tra­na­čje, uvo­dio ras­ne za­ko­ne, vo­dio su­sje­de u lo­go­re i ja­me, bra­nio dje­ci po­greš­ne  ra­se i na­ci­je ući u park onaj tko bi se usu­dio re­ći ka­ko je “an­ti­fa­ši­zam” u Hr­vat­skoj da­nas  eufe­mi­zam za ko­mu­nis­tič­ki to­ta­li­ta­ri­zam i bra­ni­te­lje nje­go­va nas­li­je­đa, toč­ni­je svo­jih ma­te­ri­jal­nih i sim­bo­lič­nih ste­če­vi­na.

Su­viš­no je pod­sje­ća­ti ka­ko su svo­je­vre­me­no ko­mu­nis­ti je­dan dru­gog eti­ke­ti­ra­li fa­šis­tom ka­da bi pre­ki­nu­li lju­bav, kao Sta­ljin Ti­ta i obr­nu­to, ili da je služ­be­ni na­ziv Ber­lin­skog zi­da bio “An­ti­fa­šis­tič­ki za­štit­ni zid”, na­prav­ljen valj­da da an­ti­fa­šis­te za­šti­ti od naj­ez­de iz Za­pad­nog Ber­li­na, ali ne­kim ču­dom su lju­di bje­ža­li od “an­ti­fa­šiz­ma” pre­ma Za­pa­du i os­tav­lja­li kos­ti na tom is­tom dos­lov­nom bas­ti­onu an­ti­fa­šiz­ma.

Stje­pan Me­sić je u no­vom vi­de­ourat­ku bri­lji­rao vi­še ne­go ikad do sad. Kao koc­kar u pos­lo­vi­ci, u do­dat­ne pro­ble­me je za­pao kad se po­čeo “va­di­ti”, a de­fi­ni­tiv­no su ga uko­pa­li nje­go­vi me­dij­ski te­la­li kad su mu pri­sko­či­li u po­moć.

Od jav­nos­ti po­nu­đe­nih po­ku­ša­ja prav­da­nja i re­la­ti­vi­zi­ra­nja Me­si­će­vih ja­se­no­vač­kih me­di­ta­ci­ja pu­no uvjer­lji­vi­je bi zvu­ča­lo oprav­da­nje time da je bio mlad i lud.

Ta imao je sa­mo 58 go­di­na. Nje­go­vo us­ta­šo­va­nje po­ku­ša­va se re­la­ti­vi­zi­ra­ti te­zom ka­ko je to ipak bi­lo rat­ne 1992. Ali bi­la je 92. i pred­sjed­ni­ku Tuđ­ma­nu pa se od nje­ga ni­su mo­gle ču­ti tak­ve stva­ri.

Sam Me­sić se ne­mu­što va­dio te­zom ka­ko je iz­ja­va da­na pod pri­ti­skom “po­li­tič­kih sta­vo­va HDZ- a”, stran­ke ko­joj je ta­da bio pred­sjed­nik Iz­vr­š­nog od­bora. Time, de fac­to tvr­di – ja sam be­skič­me­njak, opor­tu­nist ko­ji se ra­di ka­ri­je­re okre­će ka­ko vje­tar pu­še, a ta­da je pu­hao ta­kav.

No, kak­va je to bi­la us­ta­šo­id­na po­li­ti­ka HDZ-a kad su, uz biv­šeg par­ti­za­na Tuđ­ma­na, na naj­vi­šim duž­nos­ti­ma pre­sjed­ni­ka Vla­de, Sa­bo­ra, ključ­nih mi­nis­tar­sta­va bi­li i Ma­no­lić, Me­sić, Bolj­ko­vac, Špe­gelj… Ka­kav je to us­taš­luk ko­ji usred Za­gre­ba za­dr­ža­va, do da­nas pre­os­ta­lu sra­mo­tu od “Tr­ga mar­ša­la Ti­ta”?

Upra­vo su­prot­no, kri­men HDZ-a je što ni­je do­s­ljed­no raš­čis­ti­lo s nas­li­je­đem i dru­gog to­ta­li­ta­riz­ma.

Me­si­će­vi ne­volj­ki me­dij­ski od­vjet­ni­ci tvr­de da je bio pod pri­ti­skom, ali na snim­ci se vi­di sa­svim su­prot­no.
Me­sić u opu­šte­noj at­mo­sfe­ri je­de, pi­je, pu­ši i mu­dru­je na če­lu sto­la, a su­go­vor­ni­ci mu pov­la­đu­ju.

U jed­nom od mi­zer­ni­jih po­ku­ša­ja obra­ne us­ta­šo­va­nja po­čas­nog pred­sjed­ni­ka an­ti­fa­šis­ta, je­dan li­je­vi no­vi­nar per­pe­tu­ira laž da je Me­sić iz­a­šao iz HDZ-a zbog nes­la­ga­nja s po­li­ti­kom pre­ma BiH, toč­ni­je ra­ta s Mus­li­ma­ni­ma.

Is­ti­na je da je iz­ba­čen na­kon po­ku­ša­ja pu­ča u stran­ci, ko­ji se do­go­dio na­kon što je taj rat okon­čan i već do­go­vo­ren Wa­shin­g­ton­ski spo­ra­zum, a ne­dav­no smo doz­na­li iz trans­kri­pa­ta da se upra­vo nje­gov or­tak Ma­no­lić na sas­tan­ci­ma s Tuđ­ma­nom za­la­gao za po­dje­lu BiH.

Ana­kro­ni­zam se ot­kri­va i u Me­si­će­vu prav­da­nju vlas­ti­te “de­zin­for­mi­ra­nos­ti” oko Ja­se­nov­ca po­zi­va­njem na re­zul­ta­te Ko­mi­si­je za ut­vr­đi­va­nje rat­nih i po­rat­nih žr­ta­va, ko­ja je for­mi­ra­na na­kon što je nas­ta­la snim­ka u Nov­skoj.

Ve­li­ka Me­si­će­va zas­lu­ga le­ži u to­me što je ne­ho­ti­ce do kra­ja ras­krin­kao pro­fe­si­onal­nu “an­ti­fa­šis­tič­ku” sce­nu i ra­zot­krio njen ne­vi­đe­no uštav­lje­ni obraz.

Umjes­to da ga na­kon tak­vih skan­da­loz­nih, pro­us­ta­ških iz­ja­va iz­ba­ce iz udru­ge, vod­stvo SUBNOR-a, ko­ji se da­nas zo­ve SABA, a u ko­jem je s pro­to­kom vre­me­na sve ma­nje an­ti­fa­šis­tič­kih bo­ra­ca, a sve vi­še “an­ti­fa­šis­ta”, ko­ji kao plem­s­tvo pre­no­se tu ti­tu­lu, na Me­si­će­vu afe­ru se pra­vi ble­sa­vo, či­me se de­fi­ni­tiv­no ras­krin­ka­lo kao udru­ga beš­ćut­nih sta­rih to­ta­li­ta­ris­ta.

Je­dan od ka­pi­ta­la­ca an­ti­fa­šis­tič­ke sce­ne, Tomislav Ja­kić, bra­ne­ći ga na­gla­ša­va ka­ko je Me­sić čes­to is­ti­cao “po­vi­jes­no ne­po­re­ci­vu či­nje­ni­cu” (u stva­ri plit­ku be­smis­li­cu), ka­ko je “Hr­vat­ska stvo­re­na u Na­rod­no­os­lo­bo­dilač­kom ra­tu, a obra­nje­na u Do­mo­vin­skom ra­tu”.
Ko­li­ko znam, cilj bor­be Ko­mu­nis­tič­ke par­ti­je Ju­gos­la­vi­je i Jo­si­pa Bro­za je bi­lo ono što su i stvo­ri­li – ko­mu­nis­tič­ka Ju­gos­la­vi­ja, a ne de­mo­krat­ska Hr­vat­ska dr­ža­va, ko­ja je nas­ta­la na­su­prot tak­voj Ju­gos­la­vi­ji.

Uz pu­no po­što­va­nje od­lu­ke Ko­or­di­na­ci­je ži­dov­skih op­ći­na da boj­ko­ti­ra­ju obi­lje­ža­va­nje ho­lo­ka­us­ta jer im sme­ta nat­pis “Za dom sprem­ni” na lo­gu HOS-a na spo­men-plo­či nji­ho­vim pri­pad­ni­ci­ma u Ja­se­nov­cu, i od njih tre­ba oče­ki­va­ti do­s­ljed­nost, tj. da od­bi­ja­ju su­dje­lo­va­ti u bi­lo kak­vim sku­po­vi­ma u ko­je su uklju­če­ni ili su u bli­zi­ni Stje­pan Me­sić ili Sa­vez an­ti­fa­šis­tič­kih bo­ra­ca i an­ti­fa­šis­ta, ko­ji ga na­kon ovak­vog skan­da­la ni­je smjes­ta uk­lo­nio kao po­čas­nog pred­sjed­ni­ka.

Po­seb­no otu­žan do­jam i u ovoj afe­ri os­ta­vi­li su de­žur­ni me­dij­ski eg­zor­cis­ti to­bož­njeg us­ta­škog i fa­šis­tič­kog du­ha u Hr­vat­skoj, ko­ji sa­da šu­te kao za­li­ve­ni.
Na­pi­sao sam o tom fe­no­me­nu, u raz­li­či­tim pri­go­da­ma dvi­je ko­lum­ne pod na­zi­vom “Kad dre­kav­ci utih­nu”.

Pr­vi put kad su is­cu­ri­li trans­krip­ti Pa­vić – Pu­ka­nić i kad se vi­dje­lo da je Ni­nos­lav Pa­vić, na Me­si­će­vu za­mol­bu, go­di­nu da­na odr­ža­vao Fe­ral na ži­vo­tu. I tu mo­žda le­ži raz­log za­što de­žur­ni me­dij­ski “an­ti­fa­šis­ti” sa­da šu­te.

Me­si­ćev ha­gi­ograf Đi­kić se o Me­si­će­vim ja­se­no­vač­kim me­di­ta­ci­ja­ma ne ogla­ša­va u No­vos­ti­ma, tom bas­ti­onu an­ti­fa­šis­tič­kog eg­zor­ciz­ma na hr­vat­ski ra­čun, Pu­pov­ca iz­gle­da ni­je po­vri­je­di­la te­za o Ja­se­nov­cu kao kom­bi­na­ci­ji si­gur­ne ku­će i pro­izvod­nog po­go­na, u ko­jem je ne­što dje­ce umr­lo od “is­crp­lje­nos­ti”, Ko­žo ne na­zi­va De­žu­lo­vi­ća da mu is­pri­ča vic o Me­si­ću us­ta­ši. Tak­ti­ka je, dak­le, šu­ti, pok­lo­pi se uši­ma i pra­vi se da se ni­šta ni­je do­go­di­lo. Mo­žda pro­đe.

Os­ta­je još vi­dje­ti ho­će li Fr­ljić na­pra­vi­ti pred­sta­vu o sre­ći rad­ni­ka/ lo­go­ra­ša kad se do­če­pa­ju Ja­se­nov­ca, jer to je za njih, po Me­si­ću, zna­či­lo spas. Na­kon zad­nje obja­ve o nji­ho­vu gu­ruu, ni­je pre­tje­ra­no pa­ra­fra­zi­ra­ti jed­nu sta­ru mu­drost i re­ći: “an­ti­fa­ši­zam” je u Hr­vat­skoj da­nas zad­nje uto­či­šte za hu­lje.

Po­jam je to­li­ko zlo­rab­ljen i iz­o­pa­čen da gra­đa­ni­nu de­mo­krat­ske Hr­vat­ske, uz ovak­vog po­čas­nog pred­sjed­ni­ka an­ti­fa­šis­ta, da­nas ne os­ta­je dru­go ne­go se dek­la­ri­ra­ti ka­ko “pro­tu­fa­šist” i “an­ti­an­ti­fa­šist”.

Nino Raspudić / Večernji list

facebook komentari

  • Karolina Mueller

    Ma zaboravimo te riječi. Niti postoje fašisti niti antifašisti.
    Postoje samo djeca komunista, partizana i ubojica Hrvata koji nas i danas
    iskorištavaju. A mi im rado damo.

  • Omnes Omnibus

    “… ni­je pre­tje­ra­no pa­ra­fra­zi­ra­ti jed­nu sta­ru mu­drost i re­ći: “an­ti­fa­ši­zam” je u Hr­vat­skoj da­nas zad­nje uto­či­šte za hu­lje.”
    A meni se cini kako treba parafrazirati Ambrose Bierce-a i re­ći: “an­ti­fa­ši­zam” je u Hr­vat­skoj da­nas PRVO uto­či­šte za hu­lje.