Oda selu mom

Daj mi Bože hrabrosti
kad se kući navratim,
da ne pustim suze tad
da budem kao stijena jak,

da mi noge lagane
tihim hodom žubore,
kroz puteljke sela mog
rodne zemlje roda mog,

da ja vidim polja ta
u srcu mi nošena,
malu Crkvu u uvali
s grobovima najmilijih,

miris njive prkosne
plugom starim orane,
vite jele, jablane
sve što u nepovrat nestade,

da ja vidim livade
mukom teškom košene,
majku staru umornu
smijehom ozarenu,

trave miris opojni
cvrkut ptica spokojni,
ranom zorom mirisnom
plodnu zemlju upiti,

gledat bijele oblake
što se na me osmjehuju,
slušat galop Dorata
moga oca srca dar,

da mi je, ali sada kasno je:
majke i oca više nema
bršljan oko kuće mrežu plete,
selo moje, davni dome
kada dođem,
ti me privij na grudi svoje

kad se pale vatre te
uoči Ivandana uvečer,
kad nas nose iskrice
žara vatre na noge,

jutrom ranim bosi mi
braća moja i rođaci,
gasimo vatre žar
i zaželimo neki dar,

ja znam kako mi srcu bi
kad kraj sebe opazih,
starca lika umornog
što me sjeti oca mog,
kad mi reče zadnji put;

voli sine zemlju tu
ne idi tuđinu,
zemlja ti je ova sve
što ti osta od mene,

daj mi Bože Ivandan
da zaželim jedan dar,
da se vratim domu svom
rodnoj zemlji roda mog,

Mili moji,
nek’ vam budu mirni sni
kad lišće u Krčevini zašumi,
i ja ću se vratiti…

Stihovi: Željka Pandža / Kamenjar.com

facebook komentari