Oprost zločina zarad nacionalnog jedinstva

2

Jedan je od najkritičnijih glasova mlađe generacije u Srbiji Filip Balunović u intervju za Al Jazeeru Balkans govori, između ostalog, o rehabilitaciji Šešeljevog generalnog sekretara stranke Vučića i Miloševićevog portparola Dačića, motivu Legijinog iskaza kojim su otkriveni počinioci Ćuruvijinog ubistva.

Balunović je politolog i aktivista iz Beograda. Jedan je od članova šireg neformalnog lijevog pokreta u Srbiji. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, masterşke studije završio na Evropskom institutu u Nici, a studirao još i na Bilgi Univerzitetu u Istanbulu i u Berlinu. Iza sebe ima jednu studiju Serbia on the European periphery: A blurred reality of post-socialism, koja je objavljena u Njemačkoj. Piše za nekoliko regionalnih portala, među kojima Peščanik, Buka i Beton, a pisao je i za hrvatsko izdanje Le Monde Diplomatique. Uređuje i vodi blog Levo smetalo. Trenutno živi u Briselu, gdje je na stažu u njemačkom Institutu za međunarodna i bezbjednosna pitanja (SWP).

Objašnjava trend u regionu kojim se amnestiraju fašisti i opraštaju masovni zločini zarad izgradnje nacionalnog jedinstva, što nije kontradiktorno sa vrijednostima Evrope establirane kao desne – liberalne, prije nego socijaldemokratske političke zajednice. Ovaj politolog je stava da je trenutni balkanski ekonomski scenarij bolji od najgoreg, jer balkanski narodi stranim investitorima mogu ponuditi jeftinu radnu snagu. No, postoje tržišta sa još jeftinijom radnom snagom, gdje ljudi rade za sendvič.

Prvi potpredsjednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da iza ubistva novinara Slavka Ćuruvije stoji država, a pritvor je određen osobama koji su u suštini bili izvršioci „državne volje“, a ne naredbodavci. Šta nam poručuje i pokazuje ovakva retorika?

– Koliko god se politički vrh u vlasti danas trudio da pobegne od uloge koju su i oni sami, ali i njihove partije, imale u događanjima u devedesetim godinama, teško je napraviti potpuni diskontinuitet sa sopstvenim političkim delovanjem u prošlosti. Oni, zapravo, to i ne pokušavaju da učine. Šta više, aboliciju SPS- a za sve učinjeno od pre dvadesetak godina nije obezbedio niko iz redova te stranke, jer se nikada niko nije javno izvinio za politiku SPS-a u prošlosti.

Rehabilitacija Miloševićeve stranke dogodila se 2008. godine, kada je Boris Tadić sa tom partijom potpisao sporazum o pomirenju. Slično je i sa Aleksandrom Vučićem, koji se nikada nije javno izvinio niti pokajao zbog izjava da će za “svakog ubijenog Srbina biti ubijeno stotinu muslimana” ili da će se “kad-tad osvetiti Slavku Ćuruviji zbog laži” koje o njemu objavljuje Dnevni Telegraf.

Rehabilitaciju Šešeljevog generalnog sekretara stranke Vučića i Miloševićevog portparola Dačića obezbedila je “građanska” opozicija, a ne oni sami nekakvim pokajanjem. S tim u vezi, ubistvo Slavka Ćuruvije i ne može biti okarakterisano kao posledica sistemskog nasilja nad novinarima, već će se svesti na kažnjavanje pojedinaca koji su sistemsko nasilje izvršavali, jer bi u suprotnom učesnici današnje vlasti u Srbiji morali da saslušavaju sami sebe.

U vreme ubistva Ćuruvije Aleksandar Vučić bio je ministar informisanja, što ga čini jednim od najodgovornijih za ubistvo jednog novinara, sve da u njemu i nije učestvovao. Sa druge strane, službe bezbednosti koje nesumnjivo stoje iza ubistva bile su pod kontrolom Miloševića. Ipak, ta činjenica Vučiću teško da može da posluži kao alibi za to što je u toj vlasti učestvovao i što je, poput njegovog šefa stranke Šešelja, izgovarao reči za koje bi danas, kada službe bezbednosti drži pod svojom kontrolom, morao da lišava slobode u ime “evropskih vrednosti”.

U sjeni priča sa naslovnica, poput navedene, uglavnom se dešava nešto što većini promiče. Zašto je izabran ovaj tajming da se u Srbiji rasvijetli jedno od političkih ubistava poslije toliko godina?

– Sumnjam u to da je tajming tempiran precizno. Izvesno je da je Vučić po preuzimanju mesta vicepremijera, kao i glavnog koordinatora službi bezbednosti, sastavio listu prioriteta, među kojima je pored slučaja Mišković i narko-bosa Darka Šarića, svakako, bilo i rasvetljavanje ubistva Slavka Ćuruvije.

Ono što ga je po mom mišljenju nateralo da u tom procesu bude ažurniji od svojih prethodnika je upravo to što je i sam učestvovao u vlasti koja je do pre 14 godina ubijala svoje građane i građanke. Kako se nikada nije pokajao zbog svega učinjenog i izrečenog, Vučić je ažurnošću pokušao da sve to da nadomesti.

Ako se za uspeh u tome što je naumio kao referenca uzme legitimitet, odnosno podrška koju u narodu ima, izgleda kao da je u svemu tome uspeo. Tajming se može tako ticati jedino toga da su neke stvari tempirane za prvi, neke za drugi, a kako trenutno stvari stoje, neke i za treći mandat. Niti je Ćuruvija jedini ubijeni novinar, niti je Mišković jedini tajkun koji se obogatio pljačkom. Jedini problem ovde je taj što će se, ako se bude išlo dovoljno daleko sa rasvetljavanjem zločina i malverzacija, možda doći i do toga da će iza rešetaka završiti i sami istražioci ili njima veoma bliski ljudi – kako iz sadašnjosti, tako i iz prošlosti.

Kako čitati Legijino otkriće Ćuruvijinih ubistava i najavu rasvjetljavanja drugih političkih ubistava?

– Glavni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević rekao je da Miloradu Ulemeku nije ponuđeno ništa za uzvrat kada je odlučio da progovori o svojim saznanjima u vezi sa ubistvom Ćuruvije. Slične izjave državnih zvaničnika mogle su se čuti i 2004. godine, u trenutku kada se Legija predao državnim organima. U to vreme na vlasti je bio Vojislav Koštunica i tada se špekulisalo da mu je, od strane vlasti koja je podržala protest Jedinice za specijalne operacije 2003. godine, neposredno pre ubistva Zorana Đinđića ponuđena nagodba.

Na kraju, Legija je osuđen na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora, između ostalog i zbog ubistva premijera 2003. godine. U takvim okolnostima danas je vrlo moguće da Legija i nije imao nikakvog interesa u tome da o nečemu progovori. To eventualno može biti stvar psihoanalize jednog osuđenika na gotovo doživotnu robiju. Sa druge strane, ponovo je pitanje koliko se današnjoj vlasti isplati da preterano čačka po prošlosti. Baš je povodom hapšenja osumnjičenih za ubistvo Slavka Ćuruvije i Jelko Kacin izjavio da je možda sada trenutak da se rasvetli politička pozadina ubistva Zorana Đinđića.

Izjava Vojislava Šešelja pri odlasku u Den Haag, svega dve nedelje pre ubistva Đinđića, u kojoj je najavljivao “krvavo proleće u Srbiji”, takođe bi mogla da se uzme u razmatranje kada se radi o ubistvu premijera. Ako je Šešelj nešto znao, a bez sumnje jeste, pitanje je šta je znao Aleksandar Vučić kao jedan od dvojice njegovih najbližih saradnika u to vreme?

Prije nekoliko mjeseci objavljena je knjiga Insajder, moja priča novinarke Brankice Stanković, kojoj je prijećeno da će završiti kao Ćuruvija i za čije smaknuće je kupljen snajper. Da li je riječ o koincidenciji ili je Srbija ušla u proces raščišćavanja prošlosti i postavlja nove demokratske aršine?

– Demokratija je jedan vrlo fluidan pojam. U tranzicijskim državama poput Srbije taj je pojam toliko izrabljen da njegova upotreba više ne odražava ni repliku koncepta demokratije, a kamoli sam taj koncept u izvornom značenju. Jedino raščišćavanje sa prošlošću u koje se Srbija upustila jeste raščišćavanje sa onom prošlošću od pre 1990. godine.

Sve što je usledilo, počevši od rata i razaranja pa do dana današnjeg, predstavlja ništa drugo do jedan kontinuitet koji počiva na principu demonizacije socijalističke prošlosti zarad glorifikacije sistema koji je danas na snazi. Uprkos tome što je Brankica Stanković otvorila mnoge pandorine kutije kada se radi o malverzacijama u tom novom sistemu, ona nije otišla dalje od ukazivanja na deformitete sistema, koji, opet, utiču na to da taj sistem ne funkcioniše onako kako je zamišljeno.

Tako je u jednom od prethodnih serijala Insajdera, u kojem je tema bio rudarsko-topioničarski basen Bor, glavni utisak da je zbog nepotizma i korupcije sa obe strane – vlasti i rukovodećih organa tog javnog preduzeća – gotovo nemoguće imati profitabilno državno preduzeće. Ne samo Insajder, već ni jedna druga emisija ili serijal koji je politički angažovan nije otišao korak dalje i postavio pitanje da li je moguće imati efikasna javna preduzeća u liberalnoj državi i tako bar problematizovala, ako ne i iskritikovala sistem kao takav, a ne samo njegove deformitete.

Niko dosad nije postavio pitanje može li liberalna država uopšte biti demokratska? Stoga Brankica Stanković smeta malverzantima, ali ne i samom sistemu, koji će i kada se očisti od korupcije i malverzacija ponovo biti negacija demokratije i služiti samo nekolicini. Ipak, Brankica je, ako ništa više, ono među najbližima toj crvenoj liniji, koju je sistem povukao kada se radi o kritičkom izveštavanju. Kao takva, svakako je vredna toga da joj se pruži maksimalna zaštita i podrška da pređe tu crvenu liniju.

Srećko Horvat je nedavno za Peščanik izjavio da se u Hrvatskoj referendum i rehabilitacija ustaštva podudara s liberalizacijom tržišta rada, tako i u Srbiji Ravna gora i rehabilitacija Dražinih četnika ide zajedno s izmjenama novog  Zakona o radu. Slažete li se sa njim?

– U potpunosti. Na celom prostoru postsocijalističkog istoka Evrope na snazi je naginjanje udesno kao deo procesa integracije u EU. Ne zaboravite da je Evropska unija nastala na temeljima Zajednice za ugalj i čelik iz 1951. godine, pri čemu je svih šest ministara diplomatija zemalja potpisnica dolazilo iz redova hrišćansko-demokratskih partija.

Nakon dvadesetpetogodišnje posleratne epizode u kojoj je preovlađivao model države blagostanja, Evropa je konačno establirana kao desno-liberalna, pre nego socijaldemokratska politička zajednica. U skladu sa tim sveopšta liberalizacija, pa i liberalizacija tržišta rada, idu ruku pod ruku sa onim ideološkim pokretima koji u prošlosti nisu bili protivnici te liberalizacije, tj. onih političkih snaga koji su bespogovorno bili okrenuti ka zapadnom liberalnom kapitalizmu.

Danas se u Srbiji, kako to reče prvi potpredsednik Vlade pre nekoliko dana, pokušava sa potpunom “promenom svesti” naroda. Jedan od mehanizama je i uspostava onoga što Gramši zove “kulturnom hegemonijom”, koju je danas najlakše ostvariti preko masmedija ili u slučaju Srbije javnog servisa, na kom se i emituje serija Ravna gora.

Ta promena svesti uključuje kako individualizaciju i privikavanje na prekarijatski životni stil, tako i raskid sa “ružnom” socijalističkom prošlošću. Uporedo sa tim procesima na snazi je i (re)izgradnja nacionalnog identiteta, koja je nepomirljiva sa partizanskim pokretom koji je u svojoj srži bio internacionalan. Otud i rehabilitacija četništva, kome se opraštaju masovni zločini, zarad izgradnje nacionalnog jedinstva, a koje opet služi kao paravan za sve veće socijalne razlike među ljudima i, štaviše, uvođenje tih razlika u kategoriju “prirodnog” ili “normalnog”. U kombinaciji, liberalizacija tržišta radne snage i rehabilitacija četništva proizvode ono za šta je Marks optužio Rusoa kada je kritikovao njegov koncept građanstva – a to je nametanje političkog jedinstva u uslovima ekonomskog i socijalnog nejedinstva.

Kako tumačiti regionalni trend rehabilitacije onih što su jučer bili domaći izdajnici? Je li to konačna pobjeda antifašizma?

– Taj trend je ponovo u tesnoj sprezi sa integracijom u Evropsku uniju, odnosno, kako se to često kaže, “Evropu”. Ta Evropa je još u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka pokazala da li je i koliko antifašistička.

Kada su republikanci u Španiji u toku građanskog rata od Velike Britanije i Francuske tražili samo da spreče Musolinija da vojno pomaže Franka, oni su ostali po strani iz straha da bi se moglo dogoditi da na vlast dođu komunisti.

Evropa je do danas ostala najpre antikomunistička, pa tek onda antifašistička. U skladu sa ovim trendom su i pokreti poput ustaškog ili četničkog u današnjem antikomunističkom kontekstu postali prihvatljiviji utoliko što države bivše Jugoslavije pokušavaju da se integrišu u istu tu Evropu. Nekada su domaći izdajnici bili oni koji su sarađivali sa okupatorom, danas su to oni koji se protive nacionalnom jedinstvu. Nevolja je ta što su baš ti koji se protive nacionalnom jedinstvu jedini koji mogu biti podvedeni pod kategoriju antifašizma, koji je – kao i socijalizam – ili internacionalan ili ga nema.

Kao odgovor na ovu konceptualnu kontradiktornost, antifašizam je jednostavno izjednačen sa antikomunizmom, pri čemu se vrlo često o fašizmu/ nacizmu govori kao o jednoj strani totalitarne medalje, na čijoj se poleđini nalazi komunizam. Međutim, ako postavimo pitanje kome bi zapadne liberalne demokratije trebalo da budu zahvalne za svoje današnje postojanje, onda je dovoljno prisetiti se 30 miliona sovjetskih boraca palih u antifašističkoj borbi, nasuprot nešto više od pola miliona Francuza, Britanaca i Amerikanaca zajedno. Zbog svega ovoga, ako ne možemo zaključiti da je na snazi pobeda fašizma nad antifašizmom na tlu bivše Jugoslavije, koja je dala milion i po života u antifašističkoj borbi, sa sigurnošću možemo reći da se suočavamo sa pobedom antikomunizma nad antifašizmom.

Danas se mnogo polemiše u kakav kontekst smjestiti Gavrila Principa? 

– Polemika oko Gavrila Principa sve je aktuelnija kako se približava stogodišnjica početka Prvog svetskog rata. Nemačka Vlada najavila je aktivno učešće u obeležavanju ovog datuma u Sarajevu. Od nekoliko zabluda sa kojima se suočavamo prva je ta da je debata oko toga da li je Princip bio nacionalista ili ne smislena. Pre svega, antikolonijalni nacionalizam ne može biti poistovećen sa nacionalizmom sa kojim se suočavamo danas.

Svi politički pokreti za oslobođenje od kolonijalnih vlasti bili su nacionalni. Ako je, dakle, Princip bio nacionalista, njegov nacionalizam nikako se ne može staviti u kontekst srpske nacionalističke ideologije devedesetih. Kako Alan Ryan piše, nacionalizam je opasan poklon koji su kolonizatori nehotice dali kolonizovanima. Druga zabluda vezana je za samu ideologiju organizacije “Mlada Bosna”.

Uprkos tome što je tesno sarađivala sa srbijanskom organizacijom “Sloboda ili smrt” ili, kako se ranije zvala, “Crna ruka”, Mlada Bosna ideološki je osmišljena po uzoru na začetnike ruskog anarhizma, a ne velikosrpskog nacionalizma. Glavni ideolog ove organizacije Vladimir Gaćinović bio je, naime, pod snažnim uticajem Bakunjina i Kropotkina, a ne Dragutina Dimitrijevića Apisa ili njemu sličnih. Što se tiče same debate o tome da li je Gavrilo Princip bio terorista ili heroj, o tome je, takođe, izlišno govoriti, ako se u vidu ima sartrovski koncept čina ubistva kolonijalnog subjekta od strane ugnjetavanog kao znaka istinskog samooslobođenja. Današnja manipulacija imenom Gavrila Principa, sa druge strane, može opasno da utiče pre svega na društvo u Srbiji, jer se njegovo ime sve češće zloupotrebljava od strane srpskih nacionalista. Pre nego li ga prisvoje Emir Kusturica ili Amfilohije Radović, ime Gavrila Principa treba da bude smešteno tamo gde mu je mesto – u centar antikolonijalne borbe svih naroda tadašnje i današnje Bosne i Hercegovine, pa i dalje, svih naroda koji su u to vreme, kao i danas, živeli i žive na prostoru bivše Jugoslavije. Utoliko će možda i 2014. godine biti lakše našim narodima da pronađu novi, internacionalni mehanizam borbe protiv savremenog neokolonijalizma, koji se, kako to lepo u svojoj “Imperiji” pišu Hart i Negri, ne stvara na osnovu same sile, već na sposobnosti da se sila predstavi kao da je u službi mira.

Zašto balkanski narodi uvijek radije pristaju na mrvice hljeba začinjene nacionalističkiom pričom umjesto da zahtijevaju hljeb?

– Balkanski narodi nikada i neće biti u prilici da dobiju nešto više od mrvica sve dok ostanu podeljeni. To nije nikakva preterano kompleksna pojava, već ima veze sa čisto strukturalnom nemogućnošću da se periferija integriše u hijerarhijski organizovan sistem, kakva je Evropska unija.

Podeljenim narodima na ovim prostorima ne ostaje ništa drugo nego da probaju biti što jeftinija radna snaga, kako bi privukli strane investitore koji će skinuti jedan broj ljudi sa platnog spiska države i koji će biti eksploatisani od strane raznih multinacionalki. Tragedija je u tome što je ovo čak i bolji scenario od onog najgoreg, jer na svetu postoji mnogo tržišta sa jeftinijom radnom snagom od naše. Kako se ovde gotovo ništa ne proizvodi, a pitanje je trenutka kada će i ovo malo eksploatatora otići, jer im je isplatljivije da svoje proizvodne pogone smeste u Kinu, gde ljudi rade za sendvič, situacija preti da sklizne sa ruba egzistencijalizma.

Čini se kao da je već došao trenutak da se postsocijalistička stvarnost na ovim prostorima demistifikuje i da se zaključi da je dobijeno ono što je pre 25 godina zatraženo. Baš poput antifašizma kog nema bez internacionalizma, bivša Jugoslavija može se već sad pogledati u ogledalo i reći da može biti ujedinjena ili je neće biti.

Izvor: Al Jazeera

facebook komentari

  • peppermintt

    “Slično je i sa Aleksandrom Vučićem, koji se nikada nije javno izvinio
    niti pokajao zbog izjava da će za “svakog ubijenog Srbina biti ubijeno
    stotinu muslimana” ili da će se “kad-tad osvetiti Slavku Ćuruviji zbog
    laži” koje o njemu objavljuje Dnevni Telegraf.”

    Taman pomislih evo napokon mladog Srbina ladne glave kad on na kraju slavi i zagovara Jugoslaviju
    što bi reka Mujo iz vica .e.aji ga druže sudija, opet mućak

  • peppermintt

    “Slično je i sa Aleksandrom Vučićem, koji se nikada nije javno izvinio
    niti pokajao zbog izjava da će za “svakog ubijenog Srbina biti ubijeno
    stotinu muslimana” ili da će se “kad-tad osvetiti Slavku Ćuruviji zbog
    laži” koje o njemu objavljuje Dnevni Telegraf.”

    Taman pomislih evo napokon mladog Srbina ladne glave kad on na kraju slavi i zagovara Jugoslaviju
    što bi reka Mujo iz vica .e.aji ga druže sudija, opet mućak