Priče iz Hercegovine: Nema gude bez Božićne čorbe

    0

    Naši preci  imali su u mnogočemu drugačije navade od  današnjih naraštaja. Opće je mišljenja bilo da nema dobra krmka ako ne okusi božićnu čorbu.

    [dropcap]Z[/dropcap]ahvaćeni posvemašnjom oskudicom, tih poratnih godina, ljudi su se na različite načine dovijali,  kako bi podmazali drob i omrsili brk. Nekada se puno pitanja rojilo i seoske filozofije prosipalo  oko nabavke i uzgoja krmeta. Čije će krme biti teže i kod koga će biti  deblja slanina, bila su pitanja prestiža i seoske časti.“Koliko je velik gudin u našega Šimuna, ni tri kantara nisu ga mogla izmirit.“ Ili. „Nema nigdi krmka ko u našega Antiše, slanina mu deblja od podlanice.“ Razmetali bi se i šepurili susjedi u vrijeme svinjokolje. Zato je bilo važno,  kada i gdje nabaviti prase za tov. Najviše se išlo u posuški kraj u sela poput Batina i Rastovače, jer su  tamo postojale „svinjogojske farme“ od jedne ili eventualno dvije krmače. Ako bi prase bilo manje nošeno je na leđima u araru. Ako je pak bilo  malo veće, onda bi se gonilo pješke do kuće.

    Zato se u  nabavku svinja uvijek išlo u grupama radi lakšeg transporta životinja. Ovaj put Bože je s Anđom i Ivicom pošao u potragu za svinjčem čak u Ostrožac kod Konjica. Nakon obavljena posla stigli su u Konjic pričekati vlak. Čitavo vrijeme krmad su bila zavezana  u ararima. ‘Dok smo se mi zanijeli razgovorom, moje krme je prevrćući se po podlozi upalo u lokvu punu vode. Dok smo se mi snašli, jadno prase nije  više davalo znakove života. U taj čas me obuze strah i nelagoda, kako ću objasniti roditeljima, što mi se dogodilo. Nakon dolaska kući i objašnjenja nesretnog događaja, nisam popio previše  jezikove juhe, ali morao sam iznova put Ostrošca, ali ovaj put  bez društva.

    Nakon obavljene kupovine stigao sam u Konjic u rano poslijepodne, a vlak je za Mostar išao tek u večernjim satima. Budući da se po peronu stalno muvala milicija,  morao sam pažljivo skrivati krme i probati uskočiti u vlak tek kad krene s perona. U naumu sam uspio iako po zakonu nisam smio unijeti krme u vlak. Zbog gužve stajao sam na hodniku, a arar s gudinom  smješten je na pod, između nogu. Do mene je stajao zaljubljeni par, koji je stalno virio u mrak kroz otvoreni prozor. U međuvremenu je krme uspjelo poderati arar i ugristi damu za nogu,a ona je proizvela takav vrisak da su se svi okrenuli prema njoj. Mladić je odmah pozvao konduktera koji me je prijeteći upitao: „Kako sam smio unijeti gudina u vlak?“  ‘Ja sam nekako pokušavao sročiti obranu,da je prijatelj mom ćaći poslao krme na dar.

    Na prvoj postaji, izbacili su me  van iz vlaka. Ipak se jedan od konduktera smilovao i ponudio mi mjesto u vagonu za službeno osoblje, otvorio vrata i ugurao me unutra., rekavši kolegama: „Neka ovaj mali bude s vama do Mostara.“ Budući da sam imao u ruksaku bocu rakije, ponudio sam nazočne i objasnio kakvu je nepodopštinu napravilo krme grizući damu za nogu. Zahvaljujući rakiji, ubrzo smo sklopili prijateljstvo, a prepričavanje događaja o mladoj dami izazivao je smijeh koji  nije silazio s njihovih lica  sve do Mostara. Predložili su mi da jedan od konduktera iznese  krme iz vlaka, jer bi ga  mogla oduzeti  milicija.  Kada se „ćiro „  zaustavio, kondukter je krišom razgledao peron i kada se uvjerio da nema milicije  na vidiku, tutnu mi  krme u ruke, a ja s njim na ramena i polako pješke uz Žovnicu  pa sve do  Dobrkovića.

    dobrkovici.com

    facebook komentari