Connect with us

Kolumne

Barbara Jonjić: Iman cili detaljni plan razrađen za ekipu koja nan ćuli nizduž granice

Published

on

Prugon san se često zoron vozila od Gire za Split
I čitala k’o i uvik
Dok mi ne postane muka okolo Lovreća
Ili Omiša
Ovisi oklen san se uputila
Ae

Muka mi bude uvik
Kad čitan u vožnji
Uvik
Al’ ja jopet čitan
K’o oni san majmun iz Diskaverija
Koji pada u nesvist kad god vidi zmijurinu ispod kamena
Al’ dočin stane na noge
On jopet pravo za oni kamen di je zmijurina

Čitala san u taj vakat jednoga Talijana
(To mi je rećemo baš na diku, ritki dokaz kako eto nisan baš stopostotni nacijonalist)
E
Ta njegova knjiga …
Nikad mene u mome životu ništa nije nasmijalo k’o ona u taj vakat
Baš mi legla
Čovik kategorizira žene
I za svaku objašnjava zašto i kako je ubit
Ma ne zaprave
Nije on taki manitaš
Čovik tek piše crni humor
Ae
I sad, ima on svake vele žena
Od
Supruge koja sve mašnama ukrašava
Priko Hrčak supruge
Pa sve do
Supruge urlatorice
Ma za svaku navejo zašto je smaknit i kako
Osim za Brbljavu suprugu
Jasno
I nju je po njemu tribalo smaknit
Brez dileme ikakve
Pisa’ je natanane i kako
Al’ samo za nju nije bilo konkretno navedenoga razloga zašto nego je pisalo samo

A zašto ne?

Jasno
Taće ti razlog u životu
Za nešto što je jasno i iz avijona
Za nešto što je tako očigledno

Vidin ovi dana šatori nan nizduž granice
Stigla krema istoka
Ih
Znala san prvi dan šta je ta vrlo nestrpljiva i ner’ozna ekipa
Znala san
To mi je bila velika mana
I znala san i vikala san na glas
Govorili mi drugi kako nisan humanist
Kako ne razumin te izbjeglice/migrante
Šta li…
Ispadala san manita i brez srca
A nisan
Samo iman na svoju nesriću oni nekaki uređaj koji nanjuši velike probleme
Doklen se problem još zaprave niti navisijo nije
A iman i Bogu vala oči za vidit
Ono u što gledan
Pa kad se počelo navišat i kuvat prije tri godine
Odman san rekla
Kako to izbjeglice nisu
Ni čut
Niti su to ekonomski a niti politički migranti
Ne bi da ja toga nisan mogla vidit u životu
Ae
Nisu to baletani
Pa da su mi nekakva egzotika

Nu
Rećemo devedeseti
Moj ćaća je bijo dragovoljac a ne izbjeglica
Koja izbjeglica a muško u naponu snage?
Di to ima?
Di je to red?
Ist rećemo vurstove i broćne po Banovu dok ti drugi puškon brani mater, dite i komin?
Moj ćaća nije bijo tak’a sramota
Bogu vala
Materi je ispog glasa reka’ kad je na prvi teren iša šta triba ponit ako budemo morali bižat dok je on na terenu
Daklem
Nije on sebe nikad vidijo k’o izbjeglicu
Nego u tomer položaju vidijo samo eventualno moju mater, moga braju i mene
A reka’ joj je da u torbu pobaca samo foto albume i dokumente
Upelijo je materi da ništa drugo ne nosi
Kako će joj ljudi sve ostalo dat
Tamo di se skloni

Sad gledan k’o fole muške izbjeglice
Rada bi oni ist vurstove i broćne po Banovu
Ae
U naponu snage lipo zaleć i čekat manu su Njemačkoga birova
Brez dokumenata i uspomena stižu
Do jedan rođen na isti dan
Baš se tako trevilo
Razlikuju se samo po lozinki svoga pametnoga telefona i tetovaži koja sa nji’ skriči
Svaki kod kuće ostavijo pun škavet diploma
Nogon i’ zbijo kad je poša’
To k’o manito oda ako ne odgleda tri opere misečno ili kad mu rećemo uskratiš klasike književnosti
Ae
Zato oni i siluju žene
I palu redon di stignu
Velika apstinencija od kulture baš tako
Okrene vrlo školovana čovika
Nu
Meni je to jasno k’o dan
Dočin oni obrede zeru po
Vrankfurtskome sajmu knjiga
I poslušaju mrvočak Betovena
Bit će jopet k’o baje mirni
Nego
Dade se povatat i sa snimki na našoj Pinokijo javnoj te ve
Kako njijove kolone nemaju
Invalida a ni starčadi
Uzadnje su škiti skroz i su ženama i su dicon
Utužilo biće i njima glumit ono što nikako nisu

Dvadeseti godina
Kazivala mi moja baba
Pa unda jopet šezdeseti
Ljudi kraja našega bili su politički i ekonomski migranti
Nisu bižali priko grane kako bi
Ležali na socijali
Niti kako bi razbijali izloge
Nisu bili od mlaćenja po testan a niti od silovanja
Izgradili su te tuđe zemlje svojin poštenin i vridnin rukan
Uklopili se
Redon
I moj pradid Marijan koji je gradijo Ameriku
I strici ćaće moga u svoju Belgiju
I moj stric Ćipa u svoju Njemačku
Gradili
Poštivali
Šparali
I svoju dicu školali

Nisu gledali kako poleć stub od struje
Iz bisa
Minirat mostove i zgrade
Dok su čekali kindergelt
Da su sve i tili take manitošćine radit
Nisu imali kad
Ae
Radili su
Nemoš bit u kanalu
I u gostijoni u isti vakat
Nemoš palit i ziđat uskupa
Kad si obični, naš čovik nemoš

Ovi od doli mogu sve
Jerbo to niti nisu obični zidari ni rudari
Školovani su to vrlo ljudi a tak’i mogu sve
To se znade
Mogu čuda
I ta čuda gledamo
I tek ćemo, čini mi se
Imat prigodu svega gledat

Ja bi to tek tila ne gledat
Ako se ikako more

Rada bi nji’ sve redon obatrat
Dolikar di in je bliže a sve puno nafte
Iskoristit lipo momenat njijove lošije pozornosti kad se logiraju iza ručka i šopinga na društvene mreže
Pa unda obatrat sve
Redon
Pa dignit t’liki zid
Da iz svemira
Kineski izgleda k’o smijurija
Kad taj naš zgledaš

Pristrić in kartice triba, one su kojima čupaju iz bankomata
I uputit ji kući su knjigon
Martine Dalić poda rukon
Ono
Neka se puton ne patu
Lakše in je putovat uza kvalitetno štivo
Umanje će bit nasilni
To je bar dokazano
Eno, Plenki to čita i sav nan je krotak
Neka se u njega ugledaju te kvazi izbjeglice
Nema nasilja ako uši napuniš temon o ubivenome ortačkome kapitalizmu
Sumnje u to nema
Time ga satareš
Pa se
Niti dositit neće koga puton kući silovat

Iman cili detaljni plan razrađen za ekipu koja nan ćuli nizduž granice
A zašto sve to?

A zašto ne?

Reka’ bi moj Talijan u svakoj, ovako očiglednoj situvaciji

Niti jednoga valjanoga razloga ne vidin zašto bi ti školovani ljudi tribali unić baš u našu Domovinu

Ne bi da je nami do školovani ljudi
Tišmamo se i ovako
A rećemo Todorić nan niti sletijo još nije iz Ve Be
Čeka ga se
A čeka i on biće da mu Dalićka prikopoštena i ona njezina dična publika
Srculence
U posveti našaraju

Taće nami Isil
Neš ti
Mi su Borgovima bojak bijemo
I opstajemo

Ne more konjica su istoka zaprave ništa naškodit narodu koji živi
Zvjezdane staze
Narodu koji za vraton ima kibernetičke organizme
Koji funkcijoniraju k’o radilice unutar grupne svisti zvane
Kolektiv
Ili
Košnica
Ne more baš ništa

Isprid smo svoga vrimena
I gotovo

Barbara Jonjić/ narod.hr

Što vi mislite o ovoj temi?

Oglasi
Komentiraj
Advertisement

Komentari