Kad dođem u selo svoje srce lupa dah mi stane

Kad dođem u selo svoje
Srce lupa dah mi stane
Djetinjstva se svoga sjetim
I mladosti svoje rane.

Nekad puno selo bilo
Svoju zemlju svi radili
Sad ostali samo starci
Mladi su se raselili.

Svako vrijeme nosi svoje
I to tako biti mora
Razišli se svud po svijetu
Jedu kruh sa sedam kora.

Kad pred rodnu kuću dođe
Zasuziše oči moje
Žao mi je što je prazna
Al šta mogu život to je.

Rodna kuća sva se ruši
Pomoći joj više nema
Tu satnuju muk i tama
Postati će uspomena.

Da to vide što bi rekli
Pradjedovi naši mili
Zatrajašte svu ljepotu
Koju smo vam ostavili.

Ivan Čuljak, Rovišće / Kamenjar.com

Što vi mislite o ovoj temi?