Connect with us

Komentar

Tanja Belobrajdić o kukuruznom putu: ‘Još jedan ovakav život ja ne bih preživjela.’

Objavljeno

on

Dana 16. studeni 1991. Prošlo je trideset godina. Još jedan ovakav život ja ne bih preživjela, piše Tanja Belobrajdić na Facebooku:

******
Onda je netko rekao – Idemo, idemo, ostavljaj sve, ne nositi ništa što zvecka!!! Zgrabila sam iz kutije iza paravana nekoliko vrećica šećera i strpala ih u džep hlača, ostavila na stolu večeru, kad zaklopim oči, još osjetim miris špageta iz SDO paketa. Još vidim moga mršavog Vladimira Kolaka Koleta, s prekriženim krakatim nogama i cigaretom. Molim ga da ide, neće, kaže – s bratom će u bolnicu. I njega i brata su ekshumirali na Ovčari.

******
Ulazi Slobodan Pavlić, naš Bobo, povlači me u stranu, čudim se, nikada nije puno govorio. Pita me, imam li čistog veša, ide u bolnicu. Kod jedne, njegove, za nju mu treba. Vadim sve, molim ga da ide, neće, s njom će ostati, ekshumirali su ga na Ovčari.

******
Pa krećemo… Nas 38.
I u tom proboju, među repama gdje smo čekali, osjetila sam kako ne mogu više. Otpalih noktiju u tri broja većim, mokrim čizmama, u košulji, promrzla svojom krivnjom (jaknu sam odbacila negdje u njivama, bilo mi je u tom trenutku vruće i bila mi je teška), rekla sam: “Ja dalje ne mogu”. Jedan, nebitan netko, ime mu ne pamtim ako sam ga ikada i znala, rekao je: “Rekli smo kada smo pošli, tko ne bude mogao dalje, ostavljamo ga”. A Zdravko, moj divni suborac, prijatelj, kum, brat, okrenuo je prema njemu onog svog šarca kojeg je nosio opasan redenicima kao da perce nosi i zarežao: “Odbij, ili svi ili nitko!”. Meni je potom, sasvim drugim glasom, rekao: “Tanjo, možeš ti to”. I mogla sam.

******
Ovi dani istjeraju najskrovitija sjećanja. Ležim u vinkovačkoj bolnici. Bez noktiju na nogama. Bez svoga grada. S kreveta preko puta maše mi prijatelj kojeg je druga grupa izvukla ranjenog iz kukuruza. Živi su, odahnem. Prilazi mi žena. Plače. Ne poznajem je. Ljubi me i kaže mi – “Imam nešto za tebe. Trebat će ti”.

– “Nemam ništa drugo” – dodaje… I odlazi. U ruci mi ostaje mali prozirni neseser, poput tanke pernice. Otvaram. U njemu dva para gaćica. Prinosim ih licu, mirišu na čisto. I počinjem plakati, nakon dugo vremena. Brišem suze gaćama.
#stojigrad

Što vi mislite o ovoj temi?

Oglasi
Komentiraj
Advertisement

Komentari