Connect with us

Kolumne

Veliki Aleksandar i mali Tino

Objavljeno

on

Ima tome nekoliko dana kako je veliki Aleksandar u beogradskim dvorima primio skupinu prvašića iz susjedne Hrvatske. Jednog od njih, imenom Tino, upitao je za koga navija, na što je mališa veselo i spremno ispalio – za Rijeku! Velikog Aleksandra odgovor baš i nije oduševio pa je sedmogodišnjaku odvratio kako za navijanje mora naći neki veći klub od Rijeke – niti Dinamo niti Hajduk, kako je izričito napomenuo, nego Crvenu zvezdu ili Partizan!

Nije propustio dodati ni da je grad Beograd ljepši i veći – skoro triput od Zagreba i pet puta od Sarajeva – i da stoga računa kako će ga riječki školarac voljeti koliko i Rijeku.

Kako su Amerikanci opskrbili prijateljske obavještajne zajednice najsuvremenijom komunikacijskom opremom za presretanje i prisluškivanje, koja omogućuje uvid ne samo u prošlu i trenutnu, već i u buduću komunikaciju, spletom okolnosti našli smo se u ekskluzivnom posjedu nastavka ove priče. Donosimo najzanimljivije dijelove.

 

Dvije godine kasnije

ALEKSANDAR:   Tino, sećaš li se našeg susreta pre dve godine?

TINO (9):             A, barba Aleksandre, to ste vi! Jupiii! Da, sjećam se, bio sam na televiziji!

ALEKSANDAR:   Tino, organizujemo druženje u prirodi sa decom koju si upoznao ovde u Beogradu pa bi mi bilo mnogo drago da nam se pridružiš i da se opet sretnemo. Učićete da podižete šatore, da pravite mornarske čvorove, palite kontrolisanu vatru i još se do mile volje igrate s onim neodoljivim svetlećim ampulicama. Samo pre toga, voleo bih da mi kažeš za koga navijaš?

TINO (9):             Za Rijeku !!!

ALEKSANDAR:   Hm …. Rijeku i …?

TINO (9):             Aaaa,… Zvezdu, Zvezdu, Zvezdu!

ALEKSANDAR:   Tako je pile moje! Bićeš vođa desetine, … ovaj, trojke!

 

Još dvije godine kasnije

ALEKSANDAR:   Tino, evo mene opet, nismo se neko vreme čuli!

TINO (11):           Barba Aleksandre, kako lijepo od Vas što mislite na mene!

ALEKSANDAR:   Više bih voleo da me zoveš čika Aleksandre, ako nije problem! Je l’ može?

TINO (11):           Naravno, čiča Aleksandre!

ALEKSANDAR (raznježeno):         Može i tako! Imaš li neku posebnu želju?

TINO (11):           Čika Aleksandre, ona velika knjiga koju ste mi zadnji put dali, ona s puno slika o našoj povijesti i samostanima …

ALEKSANDAR (preozbiljno):        Valjda istoriji i manastirima?

TINO (11):           Da, to! Je l’ ćeš me vodit’ na Kosovo, da sve to vidim izbliza?

ALEKSANDAR:   Ne mogu, Tino! Ne mogu na Kosmet, tako mi Miroslavljevog jevanđelja! Tamo su sad Šiptari! Ne daju! Ali mogu da te odvedem u hram sv. Save ovde u Beogradu pa da se na licu mesta uveriš kako je naš krst još uvek čvrst i prav. A ne kao onaj kod tvojih komšija u Rijeci, sav grbav i nekako iskrivljen!

TINO (11):           Al’ ne bi’ ja u Beograd!

ALEKSANDAR:   Zašto?

TINO (11):           Ljeto je, a tamo nema mora.

ALEKSANDAR:   Tino, a za koga ja pravim taj “Beograd na vodi”? Jeste, malo se zakomplikovalo u zadnje vreme, …, šejku, investitoru se trese stolica, ali šta ćeš! Ne razumeš ti to, još si dete! … Ljudi bi sve preko noći. Ma, biće vode. Možda ne slane, ali biće!

 

Poslije još tri godine

ALEKSANDAR:   Tino, čika Aleksandar je, kako si?

TINO (14):           Aaaa, ne pitajte! Bio sam sa školom na ekskurziji u Vukovaru,…, u memorijalnom centru i na Ovčari. Ne ide mi u glavu kako su kraj svih tih gadosti mogli još pjevati onu – Slobodane, daj salate, bit će mesa … Fuj, kako odurno! Ne mogu to do kraja ni izgovoriti.

ALEKSANDAR:   Tino, nemoj da im veruješ sve šta ti kažu. To su sve bili moji dobri drugovi. Bio sam tada s njima i o njima mogu da kažem samo sve najbolje. Vole pesmu, igru, druženje… A ono šta nije vredelo smo već promenili. Evo na primer, sad pevaju – Aleksandre, daj salate …! Nego, jesu li ti tamo u Vukovaru rekli da je sve započelo u Jasenovcu i da se ama baš ništa ne može objasniti bez Jasenovca?

TINO (14):           Nisu!

ALEKSANDAR:   Eto, vidiš!

 

Dva tjedna poslije

TINO (14):           Čika Aleksandre, čika Aleksandre, moj prijatelj Ante, koji jedini u razredu ima peticu iz povijesti, kaže da u Jasenovcu nema zemnih ostataka žrtava ni pisanih dokumenata koji bi potkrijepili i približno tako velik broj žrtava kako se govori. A za popis imena, dodaje, može ga i on sam napraviti, i to još puno veći. Osim toga, stalno mi pokazuje slike nepreglednih hrpa lubanja i kostiju ubijenih Hrvata. I još kaže – neka i oni pokažu kosti ako ih imaju pa ću im vjerovati! Pa nastavlja – pitaj onog svog Aleksandra neka ti pošalje dokaze ako ih ima. Ako nema, neka začepi za svagda. Što da mu kažem?

ALEKSANDAR:   Taj tvoj drug – Ante, kažeš – je veoma podao i opasan dečak, pravi mali psihopata. Uostalom, ime sve govori! Tino, k’o Boga te molim da ga se kloniš, jer bi mogao ozbiljno da ti naudi. Dođi kod mene u Beograd! Angažovaću naše najbolje naučnike, akademike da ti objasne sve šta je bilo i kako je bilo. Oni te revizionističke nebuloze saseku u paramparčad dok si rek’o keks! I još te jedno molim, nemoj nikako o tome nasamo da razmišljaš! U te ovejane laži možeš lako da se zapleteš k’o pile u kučine. Obećaj mi da nećeš!

TINO (14):           Paaa…

ALEKSANDAR:   Gle, tamo blizu tebe na ostrvu Krku trenutno boravi tetka Ana, ona što si je upoznao zadnji put ovde u Beogradu. Letuje s devojkom negde u okolini mesta Aleksandrovo, … ah kako lepo ime (OPASKA: za stare Jugoslavije Punat na Krku se zvao Aleksandrovo u čast kralju Aleksandru)! Javiću joj da te na povratku poveze za Beograd.

 

Dogodine

TINO (15):           Aleksandre, delijo! Zovem da osjetiš malo atmosferu – na Kantridu nam stiže Juveeee! Ovo je ludilooooo – brodske sirene, baklje, maškare, trube, morčići … Ajmoooo svi k’o jedan – krepat’ ma ne molat’!

ALEKSANDAR:   Neka, lepo da si nazvao! Nisam razumeo ovo zadnje … verovatno zbog buke! Zvezda igra protiv Kairata …

TINO (15):           Puno sreće protiv Karitasa!

ALEKSANDAR:   Kažem – Kairata, ne Karitasa, ali to uopšte nije toliko važno. Ključni meč za opstanak u prvoj evro-azijskoj ligi igramo već iduće sedmice u Minsku. Tino, upamti – Minsk je duplo veći grad od Torina! Svejedno, ako ne uspemo protiv tog giganta, doživeću to kao sopstveni neuspeh.

 

Sljedećeg ljeta

TINO (16):           Aleksandre, ne’š vjerovat’, Ante me pozvao na proslavu Oluje u Knin pa, rek’o, da ti se javim. Kaže, bit će super glazbe, odlične klope, dobrih koka, svega kol’ko ti srce zaželi. A povrh toga još njemačke haubice, američki vrtoleti, izraelski nadzvučni lovci … vau, šta ne!

ALEKSANDAR:   Nikad više! Nikad više nemoj da mi to uradiš! Duboko si me razočarao i povredio – kao Srbina i kao čoveka! Jesam li ti rekao da se kloniš tog Ante! Je l’ te spuc’o pubertet, ja ne znam… Kad se već interesuješ za vojsku, dođi ovde kod nas u kamp za momke i devojke pa da se uz logorsku vatru i bitke daleke družite vi rođeni tek posle njih. Veruj mi, ovo je mnogo ozbiljnije od onog kad si bio ovde kao dete. Ima mnogo interesantnih stvarčica, ali ne mogu sad sve da ti kažem. Neka nešto ostane kao iznenađenje. Zasad tek mogu da ti kažem da svi polaznici koji prođu trening posle polaganja zakletve otadžbini dobivaju prestižnu značku “četnik-maloletnik”!

 

I prođe još jedno ljeto, taman pred ljeto

ALEKSANDAR:   Tino, bliži se leto! Je l’ vruće?

TINO (17):           Jedva se dura!

ALEKSANDAR:   Super! Je l’ znaš gde su prostorije Novog lista, Edvarda Kardelja 20/A?

TINO (17):           Znam, znam!

ALEKSANDAR:   Odlično, to je naš stari punkt! Idi tamo, možeš bilo kome da se obratiš, čak da im baneš i na sastanak uredničkog kolegija, ha-ha! Nakon što se identifikuješ šifrom – “Gori Lepa njihova i  2027.” – daće ti fosforne ampule i uputstva za daljnja dejstva. Upamti, ovo ti je poslednja šansa za igru, jer dogodine ćeš već biti punoletan. Šta kažeš?

TINO (17):           A ne znam … mislim da ću ipak radije s Antom na piće!

Grgur S./Kamenjar.com

Što vi mislite o ovoj temi?

Oglasi
Komentiraj
Advertisement

Komentari